Tragovi

Gordana Vujović: Prvo letovanje

| 20:09:2016 | 12:37:34

Od 1. septembra do Nove godine, pa nadalje, jednom ili dvaput nedjeljno (utorkom i petkom, recimo) naš portal će objavljivati “Bar Info priče”, serijal kratkih priča iz prošlosti (i sadašnjosti) našeg grada.
 
Biće tu književnika po vokaciji, ali i onih za čije stvaralaštvo mnogi nisu čuli iako to zavrijeđuju načinom pisanja. 
 
To je svojevrsni tematski nastavak onoga što smo započeli još 2003. godine, kada smo štampali priče / sjećanja / članke / eseje Peđe Milovića, Miroslava Jovanovića Timotijeva, Mladena Zagarčanina, Gaša Radonjića, Luize Zlatović, Anta Bakovića...
 
Serijal nastavljamo pričom barske snahe, novinarke i književnice Gordane Vujović – Prvo letovanje.
 
PRVO LETOVANJE
 
Prvi dvorac u Crnoj Gori, onaj veliki na Cetinju, videla sam kao devojčica. Mislim da sam završila peti razred, kad smo prvi put došli na more. U Sutomore. Kasnije smo putovali kolima, bilo je lakše i udobnije, ali sva kasnija letovanja u senci su prvog. U uspomenama i porodičnim šalama označeno je kao „sindikalno“. Putovali smo kao da idemo na kraj sveta. Autobusom od Banje Koviljače preko Romanije do Sarajeva, pa legendarnim „Ćirom“ od Sarajeva do Herceg Novog, pa brodom do Bara! Danas se brže stiže do Amerike! Za decu je to bilo putovanje iz snova...
 
Umorni i garavi, u Herceg Novom smo nekoliko sati čekali brod. Tada smo moj brat i ja prvi put  videli vaterpolo. Šetali smo pored mora i lizali sladolede, koji su nam se učinili sto puta bolji od onih Taipovih u našem mestu. Škveru nas je privukla galama i aplauzi. Razrogačenih očiju gledali smo osvetljen bazen, prepuno gledalište. Neki drugi svet i atmosfera. Neuporedivo sa slikom na našem crno-belom televizoru, na kome je cela ulica gledala dnevnike i humorističke serije sa Mijom i Čkaljom. Vrhunac uzbuđenja bio je ukrcaj na brod kojim su se svi iz naše grupe prvi put vozili. Igrali smo se u salonu, jurcali kaniželama (da se ovako zove brodski hodnik naučila sam mnogo, mnogo kasnije, kad sam postala „brodska mačka“)... Potom smo, uzbuđeni i umorni,  sedeli na palubi i kao začarani blenuli čas u pučinu, čas u obalu pored koje smo plovili.
 
U Sutomoru smo bili smešteni u Odmaralištu lozničkog Crvenog krsta, u stvari kampu sa nekoliko velikih i mnogo manjih šatora. Daleko od udobnosti, ali kao da to nikome nije smetalo. Roditelji su bili spremni na sve da bi deci priuštili desetak dana mora, a deci udobnost nije ni bila važna. Po ceo dan bili smo na plaži, do koje smo stizali pasarelom preko magistrale, pa pored jedinih hotela „Južnog mora“ i „Korala“. Nešto mislim, kao da su mi još tada, dok sam svakodnevno prolazila pored ovih vesnika barskog turizma, nebeske sile osvetlile put kojim ću hodati decenijama kasnije. Kao mlada nevesta, sredinom sedamdesetih,  ludo sam se provodila u noćnom baru „Korala“, gde su malobrojni Barani i mnogobrojni stranci, naročito Nemci, đuskali do sitnih sati. Kad god čujem nekadašnji megahit „Džambolaja“  u mislima vidim sebe mladu, obučenu u šarene hipi haljine, kako se nasred podijuma uvijam i poskakujem sa mojim najboljim partnerom i kumom Baćom. Oko nas stoje ostali igrači i skandiraju. Dobri smo bili...
 
Za to vreme, Pero za šankom gustira hladna pića, repom od oka gleda šta se dešava na podijumu i sa stranim turistima vežba poliglotske talente. Na njega je dolazio red kad prepuni bar preplavi čudesni glas Demisa Rusosa, najavljujući sentiš blok za zaljubljene.

 
Inače, moj muž se kleo da ne zna da igra ništa brzo, ali je jednom iznenadio i mene i celo društvo. Na terasi „Ineksa“, koji nam je takođe bio jedno od omiljenih mesta za provod, orkestar je zasvirao neki ludi rokenrol. Pero me je uhvatio za ruku i poveo među ostale igrače. Šta je radio, bože moj! Okretao me na sve strane, bacao u vis i hvatao... Kao da su u nas ušle nečastive sile. Na kraju je ubrao cvetić sa obližnjeg žbuna, klekao i predao mi ga uz skandiranje cele bašte. Na moju veliku žalost, ovakav „incident“ više nikad nije ponovio. Kad sam ga podsećala na taj ples, govorio je „Te večeri verovatno nisam bio normalan!“
 
Mislim da nema mnogo onih koji će moći da poveruju da je usred leta na divnoj sutomorskoj plaži moglo da se bira mesto. Bio je to raj za sve, naročito za nas decu. Igrali smo se, sunčali i kupali od jutra do mraka, a onda do kasno pevali pored logorske vatre, koja je skoro svake večeri gorela u našem kampu.
 
Ali, prvo morsko letovanje zapamtila sam i po velikom razočarenju. Imala sam tek malo više od pet godina kad me je tata naučio da plivam. Nije to bilo ni na bazenu, ni na jezeru, već u brzoj i hladnoj Drini. Bila sam ponosna na tu veštinu. Međutim, preselo mi je sve, kad sam videla kako plivaju meštani i stranci. Kao ribe. I smeju se nama, rečnim plivačima koji se bacakaju, navikli da se bore sa rečnim brzacima. Nikad ga majci više nisam plivala kraul. Prešla sam na prsno... Jednog jutra, na još praznoj plaži, ispod oka sam merkala dve mlade Nemice koje su sele pored vode, namestile peraje, rekvizit koji sam tada prvi put videla, i plivale fantastično. Gledala sam i mislila kako ću i ja nekad tako umeti. Pusti sanak.
 
Sećam se da sam, sa mamom i nekoliko ženskih članova našeg kamperskog društva, jednog dana dolazila u Bar, ali ne mogu da se setim kako smo prevalile taj put. Autobusom, taksijem, peške... bog zna. I sva ostala sećanja na taj boravak u gradu koji će deceniju i po kasnije postati moj, maglovita su. U svesti mi je ostala mala, prazna luka, dvorci koje sam ugledala sa palube broda i nekoliko zgrada. Tu je bila pijaca.
 
Ovu lokaciju više pamtim po Perovoj mladalačkoj avanturi nego po maminoj trgovini. Još dok smo se zabavljali, saznala sam da je moj zgodni i avanturama skloni izabranik, posećivao prelepu gospođu u stanu na prvom spratu jedne od pomenutih zgrada. Kad se muž nenajavljen vratio sa službenog puta, ljubavnik je, ne razmišljajući, đipio sa balkona. Avantura je prošla bez posledica, a begunac je pričao da se nije bojao pada i povreda, ali je umirao od straha da ga ne vidi neko sa pjace pošto je bilo devet sati ujutru! 

  
 
Ipak, moja prva asocijacija na ovo davno letovanje je izlet na Cetinje i Lovćen. Ujutru smo se ukrcali u autobus, koji je izgledao kao onaj iz filma „Ko to tamo peva“ i krenuli u avanturu serpentinama stare ceste. Navikli na zavičajne pitomine, bez daha smo gledali čudesnu panoramu. Odrasli su ćutali, ili uzdisali. Što od divljenja, što od straha. Podmladak je pred krivinama tipovao da li će autobus uspeti da ih „uhvati.“ Brat i ja čuli smo kako tata mami govori na uvo: “Sećaš li se ti onih mojih drugova Crnogoraca iz oficirske škole? Jel se sećaš kako su na drugarskim večerima, posle nekoliko rakija, zagrljeni pevali 'Majko naša Crna Goro'. Pevali i plakali. Mislio sam to mora da je neki raj nad rajevima. A vidi ovo! Jebala ih Crna Gora! Samo da živu glavu izvučem, nikad više ovde kročiti neću!“.
 
Naravno da nije održao reč.
 
Dolazili smo na letovanja svake godine. Ja sam želela u Dalmaciju, ali su moji roditelji ostali verni Crnogorskom primorju. Kasnije su jul uvek provodili kod ćerke i zeta. Ali na Cetinje tata više nije išao i na Lovćen se nije penjao. Ja, međutim, volim Cetinje. Svakoga ko mi nešto znači vodila sam u stari barski grad i na Cetinje. Cetinjski dvorac kralja Nikole znam napamet. Ipak, kad kažem „dvorac“ prvo pomislim na drugi, onaj na Topolici. I na Mali dvorac, koji mi je neko vreme bio kuća.