Tragovi

Bećo Begzić: Italija 1985, srce na terenu, i van njega

| 23:09:2016 | 22:48:33

Od 1. septembra do Nove godine, pa nadalje, jednom ili dvaput nedjeljno (utorkom i petkom, recimo) naš portal će objavljivati “Bar Info priče”, serijal kratkih priča iz prošlosti (i sadašnjosti) našeg grada.
 
Biće tu književnika po vokaciji, ali i onih koji, jednostavno, žele da ispričaju svoju barsku priču.
 
Serijal nastavljamo sjećanjem bivšeg fudbalera “Mornara” Beća Begzića - Italija 1985, srce na terenu, i van njega
 
ITALIJA 1985, SRCE NA TERENU, I VAN NJEGA
 
Od 1981. do 1985. godine mnogo toga se izdešavalo u fudbalskom životu mene i mojih drugara.
 
Fudbalska putanja krenula je ka gore u mom slučaju... Postao sam pionirski, pa omladinski reprezentativac Crne Gore... Velika Plana, Sombor, Aranđelovac, Pančevo, Beograd, Foča... putovalo se u razne krajeve bivše domovine. Sa punih 15 godina (i nekoliko mjeseci) debitovao sam za prvi tim “Mornara” (među tri najmlađa fudbalera u gradu), pod vođstvom pokojnog Karla Zapušeka i sa desetkom na leđima mislio da je čitavi svijet moj.
 
U avgustu 1985. godine, prvi tim “Mornara” na čijem čelu je bio Vasko Milošević, krenuo je za Italiju, na međunarodni turnir “A.I.C.S. Europa”, a u ekipi bio sam i ja, sa drugarima - Kendijem, Kokom, Nevenom Lekovićem, Jugom Vučinićem, Bobom Petranovićem... Svi ostali mnogo stariji i iskusniji od nas. Ali ne i bolji!
 
Tog 1. avgusta skupili smo se ispred restorana “Turist” i čekali da krenemo. Sa sobom sam ponio sportsku opremu koju sam dužio: kopačke, tri majice od kuće, a farmerice i ostalo na sebi, dinara jednoga nisam imao u džepu, znao sam da mi je plaćeno da jedem, pijem i spavam, a za drugo ionako nikada mom hadžiji Sulju nisam tražio kinte. Onako, sav srećan što idem vani, najmanje sam mislio na to.
 
Krenemo ka brodu, a ja ugledam rahmetli majku u kućnoj haljini i papučama kako stoji kod one žice prije ulaska na carinu i zove me da dođem (ta slika će me uvijek pratiti). “Evo ti, sine, uzmi” - u jednoj ruci je držala 200 maraka – “da imaš da kupiš kad si gladan, i budi dobar - jedi, jedi i nemoj na cigare trošiti”. Znam da nije imala, đe li je pozajmila i snašla se, to ona zna.
 
Smjestili smo se kod nekog Frančeska u njegovom hotelu, turnir samo što nije bio počeo, atmosfera ona prava fudbalska... Kendi povrijedio vrat na treningu, izvan stroja je, konkurencija za prvi tim jaka, a ja se sjetim što bih mogao napraviti da bih bio među prvih jedanaest.
 
I tako, u želji da zaigram, zapalih “biciklo” Srđi Božoviću uveče u sobi (provuče se papir među nožne prste dok taj neko spava, i zapali šibicom - prim.ur.), ne računajući da će to ići toliko daleko, da će mu izaći plihovi, kopačku nije mogao navući. 

E, pošto je i on završio van stroja, a igrali smo na istim pozicijama, prilika je tu bila za mene, i prema staroj izreci - dok jednom ne mrkne, drugom ne svane – postao sam najbolji strijelac turnira, u konkurenciji Italijana, Belgijanaca, Njemaca sa pet postignutih golova.

 
 

I da ne zaboravim, odmah po dolasku upoznao sam Anđelu, sobaricu hotela u kome smo boravili. Družili smo se (bilo mi slatko), propustio sam zbog nje niz treninga, bio kažnjavan zbog nediscipline i odstranjivan iz ekipe, a meni nesto sve išlo u tom periodu. Dvanaest dana smo bili tamo, ekipa i ja, i Anđela i ja, nijedan penal nisam promašio u oba slučaja.
 
A kad sam se vratio iz Italije, nove “lacoste" majice, farmerice, “patlike”, kupio sunčane naočare,dobio lančić od Anđele... Ma, “drugi Bećo”, psihički i fizički. Nisam više bio dijete.