Tragovi

Gordana Vujović: Macini šipkovi

| 14:10:2016 | 21:11:14

Od 1. septembra do Nove godine, pa nadalje, jednom ili dvaput nedjeljno, naš portal će objavljivati “Bar Info priče”, serijal kratkih priča iz prošlosti (i sadašnjosti) našeg grada. Biće tu književnika po vokaciji, ali i onih koji, jednostavno, žele da ispričaju svoju barsku priču.
 
Serijal nastavljamo pričom “Macini šipkovi” bivše urednice “Barskih novina” Gordane Vujović.
 
MACINI ŠIPKOVI
 
Davnog leta, ranih šezdesetih prošlog veka, dok je brod pristajao uz barsku obalu, prvi put sam videla Veliki i Mali dvorac. Dve usamljene bele ptice koje proviruju iz tamnozelenih borova.
 
Ni slutila nisam da će Mali dvorac neko vreme biti moja adresa. Što bi rekla Tanja Sekulić, “to ti je Bar, draga. Samo u Baru i običan narod u dvorcu živi”. Tog, sudbonosnog dana, gledala sam dvorce, ali i dečaka u šorcu i trik-majici, bosog, koji je vozio bicikl ivicom doka. Čini mi se da mu je pola gume bilo u vazduhu. Putnici na brodskoj palubi nisu disali. Kao što nisam ni sanjala da će mi dvorac biti kuća, pojma nisam imala da će mi taj bosonogi biciklista, Baćo Šoškić sa kojim je moj Pero porastao, mnogo godina kasnije biti kum na venčanju.
 
Kad je povremeno viđanje u Beogradu i prilično redovno dopisivanje počelo da liči na ozbiljnu vezu, dobila sam poziv da Novu 1973-ću dočekam u Baru. Ovaj dolazak u izvidnicu bio je predmet dugogodišnjeg zadirkivanja. Na stanici su me čekali Pero i njegov drug Momo Popović. Bio je mrak, ja nigde nisam videla svetla i dok smo se vozili stalno sam pitala: “Gde je grad?”, a moji saputnici su se kidali od smeha. Kasnije, kad smo bili kolege i kad bih zamolila Moma da me negde odveze, obično je govorio: “Vala si mi se na glavu popela, al’ šta mogu kad si od prvog dana meni dopala u miraz”!

 
Te godine koju sam počela u Baru, prvi put sam na letovanje krenula sama. Kao gost buduće porodice, provela sam desetak prelepih julskih dana na Topolici. Posle me je Pero ispratio do kuće i bio predstavljen mom “strašnom” tati. Tako smo obavili taj susret koji je odlagan koliko god je bilo moguće.
 
Sledećeg maja došla sam zauvek...
 
U Malom dvorcu moji Mićkovići/Vujovići živeli se u prizemlju, gde je jedna soba /desni prozor od ulaza/ uređena za mladence, a na spratu je bila porodica Mirotić. Osim komšija sa sprata, već prvih dana sam upoznala šnajderku Ljubicu Marović. Živela je u kući u kojoj je sada “Nimont” i bila je važna, jer je jedina u komšiluku imala telefon. Zahvaljujući Ljubicinoj ljubaznosti, na taj broj su me zvali roditelji, drugarice, muž kad ode na brod...
 
Drugo važno poznanstvo dogodilo se u Velikom dvorcu, gde je bila Gradska biblioteka. Bila sam apsolvent na studijama književnosti, pa su mi bibliotekarke Dara i Zorica bile kao rod rođeni. Relaciju između Velikog i Malog dvorca prolazila sam sa punim torbama knjiga, a moja sirota svekrva se iščuđavala: “Kakva je to škola? Magare ne bi knjige ponijelo!!!“.

 
Moje prve barske jeseni, braća Vujovići pošli su na brod, najmlađi Mićković bio je student na Višoj pomorskoj u Kotoru. Jednog vikenda, baš kad su počeli da rude narovi, koji se u Baru zovu šipkovi, Baćo došao kući za vikend. Šale radi, uz jutarnje kafenisanje, dever i ja počnemo da se, tobož ozbiljno, dogovaramo. Kaže Baćo: “Mnogo su skupi šipkovi na pjaci”. Ja pitam: “Pa, ima li ih još negde, osim na pijaci?“. “Ima”, kaže Baćo, “najbolji su šipkovi Mace Dabovića kod Stare ambulante. Zeznuto je što Maca ima opasnog psa”. “Nije to problem” – kažem – “ja sam vešta sa psima, ponećemo mu kost, ili malo slanine. Dok on pojede ubraćemo koliko nam treba”. Maca je, inače, bio đed Baćove školske drugarice, a kasnije i moje drugarice Branke Aleksić.
 
Dok se mi tako “dogovaramo”, Dara nas gleda raširenih očiju, ne može da veruje. Ajd’ Baćo, mlad dečko, nije čudo što mu svašta pada na pamet. Al’ nevjesta, tek došla, nije se čestito ni raspakovala!!! Skandal neviđeni!
 
Ujutru Baćo i ja pijemo kafu u hladu oleandera isped Dvorca i vidimo felinijevski prizor. Iz krivine, kod smokve, pojavljuje se omaleni, stariji čovek. Na glavi mu beretka koja se u Baru zove “francuzica”, a na ramenu veliki džak pun šipkova! Za njim sitnim koračićima stupa Dara.
 
Vojnički gazi onim svojim debeljuškastim nožicama, samo što vatra ne seva. Kad je “nosača” isplatila i ispratila, okrenula se i onako zadihana rekla: “Evo vi, jeđite! Najeđite se! Kad ove pojedete, kupiću vi druge. Samo da vas nikad više nisam čula da spominjete Macine šipkove!!!”.