Tragovi

Gordana Vujović: Bar – Bari – Uspomene

| 04:11:2016 | 11:08:45

Od 1. septembra do Nove godine, pa nadalje, jednom ili dvaput nedjeljno, naš portal će objavljivati “Bar Info priče”, serijal kratkih priča iz prošlosti (i sadašnjosti) našeg grada. Biće tu književnika po vokaciji, ali i onih koji, jednostavno, žele da ispričaju svoju barsku priču.
 
Serijal nastavljamo pričom “ Bar – Bari – Uspomene“ bivše urednice “Barskih novina” Gordane Vujović.
 
BAR – BARI - USPOMENE
 
Od kad sam saznala da će 3. decembra „Sveti Stefan“ poslednji put isploviti prema Bariju i da će prestati saobraćaj na liniji staroj pola veka, bilo to istina ili ne, pitam se kakav će biti život nas, Barana koji dugo pamte. Još od prvog, legendarnog  „Sveca“.
 
Kako ćemo početi dan bez sirene, koja nas je decenijama budila? Kako ćemo dan završiti, bez šetnje oko putničkog terminala, ili kafe u „Turistu“, „Heleni“ , „Marini“, „Jahting klubu“ u vreme kad isplovljava brod? Bez učestvovanja u gužvi i merkanja putnika kojima smo ponekad malo zavideli? Kako ćemo preživeti prazan prostor oko terminala? Bez putnika, automobila... i bez broda.
 
Kao što smo „Sveca“ iz rezališta - gde su ga usitnili kao bezvrednu isluženu olupinu - preselili u  uspomene, i sad ćemo morati da se bavimo tim veštinama. Da u uspomenama nađemo lepo, pravo, davno zasluženo mesto za naš morski put u svet. Za taj magični prozor kroz koji smo gledali prema komšijama za druge obale Jadrana... Ja, na primer, imam uspomena kojima bih knjigu mogla ispuniti.

 
Kao da je juče bilo, sećam se mog prvog putovanja. Nekoliko meseci posle venčanja, Pero me je poveo na izlet „preko bare“. Bilo je divno, kao svaka novost, kao što mi je tada skoro sve bilo takvo. Početak savršen. Večera na brodu, ćaskanje sa Perovim drugovima koji su plovili na „Svecu“, romantika na palubi ispod zvezdanog neba... Naivno sam se ponadala  da ćemo tako stalno putovati. Međutim...
 
Ujutru, dok smo se iz luke vozili do centra grada, Pero je u taksiju gledao moj spisak za trgovinu, mrmljajući: „Cipele, mantil, džemperi, majice...to sve u Corso Cavour i Via Sparano... Zavjese i drugo za kuću u robnoj kući... Dobro, sve je blizu.“. Prvo smo prošetali ulicama u centru, usput kupili gomilu novina, pa onda seli u obližnji kafić. „Ovako ćemo“ – kaže dični suprug – „Sad ćeš ti fino da trguješ. Kad ti se pokupi kesa, dođi ovde, odmori malo, pa opet u akciju“... Tako i bi.
 
Kompletan pazar završila sam do pauze za ručak, kad se radnje zatvaraju. Dotle je pratilac pročitao novine i ispričao se sa gazdom. Sve smo utrpali u taksi kojim su se pomorci sa „Sveca“ vraćali na brod. Od tog momenta, Pero kao da je procvetao. Popodne smo proveli opušteno, turistički. Ručak u ribljem restoranu pored mora, šetnja po starom gradu, odlazak u bioskop, sladoledi, kapućina... Dok smo, u samoposluzi blizu luke kupovali sireve, mortadelu, prelive za salatu i druge gastro specijalitete, Pero je rekao da se baš raduje što sam se tako dobro snašla, pošto ću ubuduće sama dolaziti u trgovinu! Znala sam da mrzi da kupuje, ali se ovakvom radikalizmu nisam nadala... Ubrzo sam, međutim, otkrila lepotu trgovačkih i turističkih tura sa drugaricama i poslovnih putovanja sa kolegama...
 
Uživanju u plovidbama između Bara i Barija i letnjim krstarenjima do Dubrovnika prethodile su tri godine navigacije na brodu „Berane“. E, to nije bilo šala! Tih godina osnivač i legendarni direktor „Prekookeanske“ Andrija Dabanović šalio se sa mnom: “Dođi, mala, da ti damo matrikulu. Duže ostaješ na brod no dosta pomoraca!“. I trebalo je da dobijem tu simboličnu pomorsku legitimaciju! „U komadu“ sam obično ostajala pet-šest meseci, a jednom skoro devet! Posle tih iskustava, putovanja do Barija bila su šala i divna prilika za uživanje, obnavljanje garderobe i lečenje brodske nostalgije. 

 
 
Dok je saobraćao stari „Svetac“, nisam, kao većina putnika, čim uđem na brod žurila na piće u one divne salone, obložene drvetom i sa žutim zavesicama na fileštinima. Neeee. Prvo bih se odšunjala do vrata od makine, koja nikad nisu bila skroz zatvorena. Tamo sam stajala, kao zaleđena, dok ne prođe manovra. Po zvuku sam tačno znala šta se dole radi. Pa, ipak sam ja „stari morski vuk“! Tank kafe sam popila na „Beranama“, provodeći gvardije sa mojim narodom u makini... Tek kad brod odmakne od naše rive i  uhvati pravac prema italijanskoj obali, odlazila sam na piće, srca punog radosti što ću videti stare drugove. Na svim feribotima, uvek je bio neko od moje braće sa „Berana“.
 
Kad je komandant bio Slobo Vukasović, što u salonu, što na mostu, pola puta bi nam prošlo u evociranju uspomena sa našeg starog „prašinara“. Po ko zna koji put prepričavali smo kako mi je Slobo davao inekcije. Bili smo po moru i nije imao ko drugi. Slobo se kvalifikovao time što je u vojsci bio sanitet.  Onako fin, zacrvenio se kad je rekao: “Ja umijem i hoću, ako tebi nije neprijatno“. „Njoj možda nije, al' meni jeste, no što ću kad boljeg doktora nema“ - uskakao je moj Pero... Slobo je, inače, deo istorije ove linije. Bio je mladi član posade koja je u Bar dovela upravo kupljenog „Sveca“, a pripala mu je tužna dužnost da bude na komandnom mostu kad je legendarni brod odlazio na poslednje putovanje.
 
Zahvaljujući poznanstvu sa „Berana“, kapetan Vlado Popović spasao me je kad su mi u Bariju ukrali tašnu sa svim ispravama. Iz obližnjeg restorana barba je gledao filmsku otimačinu. Ne javljajući mi se, ušao je u  poznatu Nikolinu radnju i zapretio da niko od posade sa feribota neće više kupiti kod njega ni jedne farmerke, ako njegovoj prijateljici ne bude vraćena tašna. To je bio neviđeni blef, ali je upalilo. Nikola je okrenuo par telefonskih brojeva i komšije su donele tašnu.
 
A tek kad je upravitelj bio prijatelj i komšija Nenad Marković, zaspivali ga nismo. Priče nam falilo nije, kao da se ne viđamo skoro svaki dan. Brodski ambijent nam je razvezivao jezike. Par puta desilo mi se da u onim neverovatnim letnjim gužvama ostanem bez kabine. Nenad mi je jednom ponudio svoju kabinu: „Ionako ću sa rođacima igrati karte, a ako mi se baš prispe, odrijemaću na šufadinu“. Na šufadinu! Ona grdosija od čoveka! Moj dobri „Otelo“ odavno vozi nebeske brodove.
 
Tu ponudu nisam prihvatila, ali jednu jesam. Kad je kolektiv Radio Bara išao na izlet u Bari, u povratku ostadosmo nekako bez kabine koleginica Dajana Šorović i ja... Pijemo kafu u restoranu i razrađujemo razne strategije. Sluša nas konobar Stevo Marstjepović, još jedan od poznanika sa „Berana“. Formalno, Stevo na brodu nije bio neka fora, ali ga je bio glas da može da se snađe u svakoj situaciji i da učini što niko drugi ne može. Svoj dobar glas potvrdio je te noći. Prišao je i rekao: “Ne sjekiraj se, Goco, naši smo! Kabina stvarno nema, al' ja ovaj salon zaključavam u ponoć i ujutru otvaram. Donijeću vam posteljinu, namjestite tu na šufadine i ne mislite. Niko vas neće uznemiravati“. Prespavasmo kraljevski. Ujutru nas je Stevo kafom probudio.

 
Mislim da je od svih mojih drugara pomoraca na feribotima najduže plovio Suljko Kacić. Voleli smo se na „Beranama“ i tako je ostalo... Jedno vreme posadi nije bilo dozvoljeno da dolazi u putnički salon. Kad sam ja putovala, Suljko je ipak dolazio, da popijemo piće i ispričamo se. Za kaznu ga nije bilo briga. Kad god je mogao, išao je sa mnom u grad, da se još malo družimo i da se nađe drugarici. Doduše, vremenom sam se specijalizovala, bolje sam znala bareške nego barske radnje, ali Suljko je bio ekspert!
 
Mogla bih ispričati mnogo zabavnih i lepih epizoda. .. Na primer o tome kako smo na jednom službenom putu u Bariju kolegu Boška Miloševića spasavali od lopova. Navalio Boško da sa broda idemo do centra peške kroz stari grad. Ne obazire se na moja upozorenja da je to najopasniji put, da ćemo nagrabusiti u onim uličicama gde mnogo očiju vreba naivne strance. Ne, kad on reši, nema odustajanja! Na nas pet-šest niko se nije obazirao, šaneri su samo njega gledali. Vijetnamka, beretka,šal, seda kosa i brada, lula, fina novinarska torba... Žrtva kao izmišljena! Nekoliko puta smo se gušali sa lopužama da bi ga odbranili. Najsmešnije je bilo što je Boško na put krenuo posle jedne od mnogih, neuspešnih kartaških noći i nije imao ni žute banke!
 
Mogla bih da ispričam priču o“našoj“ Pini, koja nije bila samo prva pomoć i prevodilac u agenciji „Morfimare“ u kojoj je ceo život radila, već majka za sve Jugoviće koji su u Luci Bari imali neki problem. Duša. Jedno od lica koja su bila zaštitni znak ove pomorske linije... Kad je posle sankcija, „Sveti Stefan“ prvi put doplovio u Bari, na obali ga je dočekalo mnogo sveta i slavoluk „Dobro došli, dragi prijatelji.“  Pina, koja se nije videla od ogromnog buketa, prva je ušla na brod. Plakala je i ona, i kapetan Sreten Putica, i posada, i carinici...
 
U grupi najuglednijih privrednika Pulje bio je stari i već teško bolesni vlasnik agencije „Morfimare“ Franko Morfini. Čovek koji je sa svojim prijateljem Andrijom Dabanovićem utemeljio pomorsku liniju Bar-Bari. U istoriji privredne saradnje Italije i Jugoslavije, jedna od najlepših epizoda je saradnja i prijateljstvo dva privredna i ljudska gorostasa. Borili su se za interese svojih kompanija, ali interes nikad nije zasenio poštenje i običaj da se i najveći poduhvati rade „na reč“.
 
Šta bi sve neko ko dugo pamti kao ja, mogao napisati o liniji koja nas je prva povezala sa svetom, i o feribotima, o ljudima koji su na njima plovili, o sreći koja se delila, o teškim danima kad su prijatelji pomagali prijateljima...
 
Moglo bi se, al ovo su ipak kratke priče.
 
Adio Bari!