Tragovi

Gordana Vujović: Srećna nova sedamdeset treća!

| 06:12:2016 | 12:16:59

Od 1. septembra do Nove godine, pa nadalje, jednom ili dvaput nedjeljno, naš portal će objavljivati “Bar Info priče”, serijal kratkih priča iz prošlosti (i sadašnjosti) našeg grada. Biće tu književnika po vokaciji, ali i onih koji, jednostavno, žele da ispričaju svoju barsku priču.
 
Serijal nastavljamo pričom “Srećna Nova sedamdeset treća” Gordane Vujović.
 
 
SREĆNA NOVA SEDAMDESET TREĆA!
 
 
Ne računajući prvo letovanje davnih šezdesetih i nezaboravno putovanje brodom od Herceg Novog do Bara, prvi put sam u Bar stigla jednog od poslednjih dana 1972. Došla sam da Novu godinu dočekam sa dečkom sa kojim sam se dopisivala i povremeno viđala dve godine. Put sam organizovala u strogoj konspiraciji, uz bratovu pomoć i podršku. Mama i tata nisu pojma imali… Svašta se tu dešavalo prvi put. Prvi put sam nešto ozbiljno prećutala roditeljima. Prvi put došla u goste kod dečka i prvi put na moru bila usred zime.
 
Kao da je hteo da me impresionira i zauvek veže za Bar, nebeski majstor je tih dana poslao vreme kakvo nisam mogla ni da zamislim. Svetlo plavo nebo, toplo sunce, more modro kao mastilo, a svuda na vrhovima planina oko Bara beli venac od snega. Oko podne smo šetali pored mora ili sedeli na parapetu ispred Malog dvorca, samo u košuljama, ili tankim džemperima. Tople jakne oblačili smo tek uveče, dok smo gledali vedro nebo osuto zvezdama. “I ponekim mjesecom” - što bi rekao Pero. Te zime prvi put sam pila piće sa barskim društvom u “Izborovoj” “Jedinici”, u “Vračaru” ili “Turistu”. Tu sam upoznala neke ljude koji će mi biti prijatelji ceo život.
 
Doček Nove godine organizovan je u jedinom barskom hotelu “Agavi”, čija je polovina - blok sa sobama - nestala u zemljotresu šest godina kasnije. Nestalo je mesto za koje je Peru vezivalo lepo sećanje. Još jedna potvrda da je svet mali i da je sve što nam se događa na neki neobjašnjiv način povezano.
 
Jedne davne godine u “Agavi” je svirao orkestar čiji šef je bio poznati šmeker Vlasto Bulatović. Crnogorski Beograđanin, odličan muzičar i iskusan avanturista, došao je u Bar posle dugogodišnjih angažmana po evropskim metropolama. Naravno da su se svetski putnici, skloni avanturama, lako upoznali i počeli da se druže. Što se Pere tiče, za to je postojao dodatni, važan razlog. Sa bendom je bila odlična pevačica, zgodna i lepa devojka Maja Danilović. Nakon nekoliko večeri kibicovanja, Vlasto ih je upoznao i počela je sezonska ljubavna priča. Tih noći Pero je češće spavao u “Agavi” nego u Malom dvorcu… Posle nekoliko meseci, kad je muzičarima istekao ugovor, Maja i Pero rastali su se bez drame, prijateljski…

 
E, sad, šta su čudne okolnosti? Maja u stvari nije bila Maja, nego Jelena. Devojčica koja je rođena i odrasla u Banji Koviljači. Nismo bile generacija, ali smo u isto vreme išle u osnovnu školu. Uostalom, Banja je malo mesto i svi se znaju. Jelena je bila dete iz mnogočlane porodice, koja je teško živela od zarade oca stakloresca. Čim deca malo odrastu, snalaze se kako znaju i umeju. Talentovana devojčica, koja je pevala na školskim priredbama, u tome je videla šansu. Pod umetničkim imenom počela je da gradi karijeru. Pesma “Zašto mi srce rani”, koju je snimila na singlicu, bila je stvarno veliki hit. Uz malo sreće, Jelena bi napravila karijeru, da nije počinjala u vreme velikih zvezda, poput  Silvane Armenulić, koja je imala sličan stil I glas. Jelena, alias Maja, bljesnula je i nestala sa ex-yu estradnog neba... Kažu da se ubrzo udala I da lepo živi u Americi. U Banju retko dolazi.
 
Vlasto se u međuvremenu sa porodicom doselio u Bar. Kad je posle zemljotresa osnovan Radio Bar, zaposlio se kao tonac I spiker. Upoznali smo se kad sam i ja došla u taj kolektiv, kao peti član ekipe. Sav se rastopio kad je čuo da sam Perina žena. Svih desetak godina zajedničkog rada, ponašao se prema meni pomalo zaštitnički. Kad se posle mnogo godina ponovo sreo sa Perom, sasvim ozbiljno mu je rekao: “Znaš šta, burazeru, zeznuta je ovo firma za mlade i lepe žene, pogotovo kad nisu odavde. Al’, ništa ne brini, dok sam ja ovde”! Pero je, naravno, razumeo dobre namere, ali se slatko smejao ovoj Vlastinoj “brizi”.

 
Novu sedamdeset treću dočekali smo u punoj sali “Agave”. Nije mi to bio najbolji doček u životu. Sedeli smo sa Perinim drugarima iz komšiluka i njemu je to bilo okej, a ja sam sanjala o nekom romantičnom provodu u dvoje. Nije hteo da prizna, ali mu je malo išlo na živce što sam, kao retka nepoznata osoba u sali, izazivala pažnju i što su mnogi njegovi poznanici dolazili da pitaju da li mogu da plešu sa mnom. Čak smo, šuškajući u pola glasa i ometani glasnom muzikom, uspeli da se nešto sporečkamo. Davno sam zaboravila zbog čega…
 
Izgladili smo nesporazum samo nekoliko sekundi pre dolaska Nove godine, kad sam se već pomirila sa strašnom činjenicom da će mi novo leto prvi čestitati komšija Milo Lukić. Bio je deo društva koje je sedelo za našim stolom, strasni ljubitelj okretnih igara koji je baš koristio srećnu okolnost što Pero nije bio lud za tancovanjem… Cela familija se smejala našim višegodišnjim dijalozima na raznim zabavama. Kad počne neka sentiš muzika, ja ga malo munem laktom i kažem: “Ustaj!”. On napravi facu kao da ću da mu vadim zub: “Nemoj, kad te molim, znaš da ne umijem, staću ti na novu cipelu, izvrnuću ti nogu”… Nekad popustim, a nekad, kad vidi da nema izvlačenja, ustaje da odradi šta mora.
 
Te, naše prve novogodišnje noći, desetak minuta pred ponoć orkestar počinje da svira laganu, romantičnu muziku… Ja ispod oka gledam Peru, on se zapričao sa Mićom Šarbajićem… Odjednom, ustaje Milo, duboko mi se klanja i poziva me na ples. Kad se nisam šlogirala! Plešemo mi, kavaljer se trudi da prikaže sve igračke veštine, a ja diskretno gledam na sat i mislim: Milo će me prvi poljubiti! Minut pred ponoć, Pero se provlači između plesnih parova, prilazi Milu sa leđa, kucne ga po ramenu i pita: “Oprosti, Milo, mogu li sad ja malo”?. “Normalno! Izvoli Peki”, kaže Milo i prav kao strela odlazi ka stolu. Svi su se valjali od smeha.
 
Posle prvog zajedničkog novogodišnjeg slavlja u Baru, par novih godina dočekali smo na brodu “Berane”. Za mene je to bilo nešto nezamislivo i neopisivo lepo. Jednom nas je slavlje zateklo u rumunskoj luci Galac, pa je u salonu pripremljena fešta za pamćenje. Sve što je trebalo kupili smo u nekoliko dobrih radnji, naručili iz restorana i poslastičarnica, a ponešto smo i sami spremili. Najlepše je bilo što su skoro svi ostali na brodu i zajedno se veselili. Kao jedna od dve prisutne supruge naplesala sam se za ceo život.
 
Pošto je žena trećeg oficira makine, fina i ljubazna Zagrepčanka, došla samo za praznik, ja sam, kao brodska veteranka, imala prednost i čast da u ponoć, kad svi brodovi u lukama sviraju, uključim sirenu “Berana”. I danas sam ponosna zbog toga… Dve godine kasnije, “svirala” sam i na sidru ispred Kazablanke, ali to nije bilo onoliko uzbudljivo kao prvi put.

 

Kad smo definitivno “pustili korene” u Baru, nove godine smo dočekivali u hotelima, a ponekad i kod kuće. Dva kućna dočeka neću nikad zaboraviti. U decembru smo se uselili u naš stan i želeli smo da 1980. dočekamo kod kuće. Porodično. Pozvali smo Daru i Vuka, koji je malo pre toga došao sa broda.
 
Kuvanje mi je dobro išlo, ali sam tada, kad je bilo najvažnije, zabrljala. Prvi put sam sama pekla prase i izgledalo je savršeno. Rumeno, reš, lepo čak i meni koja prasetinu nikad nisam volela. Međutim, kad smo ga rasekli, unutra je bilo nepečeno… Kakvi nepečeno, skroz krvavo! A gosti samo što nisu stigli… Bilo je u kući svega. Pršute, raznih predjela i priloga, kolača. Molila sam ih da ne jedu upropašćeno glavno jelo. Svekrva i dever nisu hteli ni da čuju. Probirivali su i žvakali žilavo pečenje, da ne uvrede snahu… Nikad, do kraja njihovih života, nisu se saglasili sa mnom da je prasetina bila katastrofalna…. I danas sam im zahvalna zbog toga.
 
Drugi put nije bilo neprijatno, nego neplanirano i smešno. Trebalo je da odabrano društvo novu godinu dočeka u caffeu “Argentina”, koji je držao naš drug i najveći barski kozer Mikica Mašanović. Slavljem je želeo da impresionira novu devojku, pogrešnu kao većina njegovih devojaka, i svi smo se trudili da mu pomognemo. Ja sam bila desna ruka oko dekoracije. Tridesetog decembra devojka je “ispalila” Mikicu, a on nas.
 
Nismo se nešto potresli zbog toga. Bilo nam je zabavno da jedno godinu dočekamo u papučama. Poslednjeg dana stare godine, oko podne, zvoni telefon. Mikica pita jesam li okitila jelku. “Neću je ni kititi” - kažem – “napraviću neku malu dekoraciju, tek da se zna da je Nova godina”. “Sad ću doći”- reče Miki i spusti slušalicu.
 
Deset minuta kasnije, svira ispred kapije. Ja izađem i vidim - čudo neviđeno. Mikica vadi iz auta okićenu jelku, koja je još pre nekoliko dana bila montirana u “Argentini”!!! Drži onu jelku, sa sve sjajnim vrhom, kao štafetu i pruža mi je, a ja od smeha ne mogu da je prihvatim… Još čuvam nekoliko zvončića sa te jelke.
 
Najviše novih godina dočekali smo u barskim i sutomorskim hotelima. “Koralima”, Nikšiću”, “Inexu”, nekoliko puta u “Topolici”. Najlepša nam je bila novogodišnja noć u “Nikšiću”, a krenuli smo sasvim slučajno. Nagovorio nas drugar i komšija Iko Simonović. Tih dana bio je u nesporazumu sa ocem Bertom, starim barskim taksistom, koji je teško podnosio Ikove mangupske ispade, pa je on neko vreme gostovao kod nas. Bio je duhovit i zabavan, uživali smo zajedno.
 
U ”Nikšiću” je svirao odličan barski orkestar u kome je bio naš drugar, sjajni momak i muzičar Nikola Jovićević. Za ovu priliku orkestar je bio pojačan legendom crnogorske muzičke scene Purkom Aleksićem.

 
Odlično je to zvučalo. A pošto je Purko često dolazio u Bar i u Mikicinoj kafani se družio sa boemima, među kojima su bili i moji Vujovići, te večeri je skoro svo slobodno vreme proveo za našim stolom. Zabavljao nas je anegdotama iz uzbudljivog života akademskog, ali i kafanskog muzičara. Zvezda večeri bio je Leo Martin, koji se takođe preselio kod nas. Otpevao je sve svoje hitove, svim srcem i svim glasom. Lusteri su podrhtavali… A otpevao je i jednu pesmu samo za mene… Sve se nekako sklopilo. Čak smo, mi koji u igrama na sreću nismo nikad ništa dobijali, te noći “izvukli” tortu! Naravno, podelili smo je sa muzičarima i poznanicima koji su sedeli za susednim stolovima.
 
Ne smem ni da pomislim koliko ljudi sa naših zajedničkih novogodišnjih i drugih veselja nisu imali sreće da na životnoj lutriji izvuku dug život…