RB/BI: Najprije, čestitke za tako veliki uspjeh! O filmu “Orlovsko gnijezdo” smo puno puta pričali na talasima Radio Bara, i pratili od početka sve što se dešavalo s njim. Kakav je osjećaj dobiti tako značajnu nagradu na prestižnom filmskom festivalu i ukratko, kako je tekao put filma do Los Anđelesa?

Šćepanović: Priča je duga, ja ću truditi da je skratim, a da ne izostavim neke najvažnije elemente. Prvo bih želio tebi da zahvalim, a naravno, onda i kompletnom kolektivu Radio Baru. To je stvarno jedna velika istina – od samog početka ste pratili dešavanja. Od kada je film imao premijeru u Turskoj, pa preko projekcije u Baru, zatim svih uspjeha i selekcija, na kraju do nagrade u Los Angelesu, Radio Bar je bio tu. Ja sam zbog toga danas ovdje, imam i obavezu i lično da vas ispoštujem kao kuću i da vam se zahvalim. A ova nagrada me naravno čini vrlo ponosnim.

RB/BI: Film je prikazan u preko 20 zemalja svijeta na pet kontinenata. Je li ovo najprestižnija nagrada koju je dobio do sada?

Šćepanović: Da, definitivno. Ovo je treća nagrada koju je film dobio, ali najvažnija. Jer, “SEE festival” je jako važan u sferi kratkometražnog, ali i dugometražnog filma. Osim toga ima i kategorije za dugi metar, ali i za dokumentarni i animirani film. Značajan je i zato što je to festival koji je u središtu svjetske kinematografije, a to je Amerika. Ove godine održan je 18-i put, i baš je fokus na autorima iz Evrope, pogotovo iz jugoistočne Evrope. Autorima koji tamo dobiju nagradu (ili ako im se film prikaže u glavnoj selekciji) to daje dodatni “vjetar u leđa” i olakšava im možda, situaciju u njihovim karijerama. Tako da se i ja radujem toj nagradi, najviše zbog toga.

RB/BI: Na ovom kratkometražnom filmu se jako dugo radilo. Kao i obično, problem su bile finansije. “Filmski centar Crne Gore” sufinansirao ga je na konkursima za produkciju filmova u proizvodnji. Ali, to se dešava samo jednom godišnje. Sredstva koja dobijete na konkursu te godine – to je sve što ćete dobiti za taj film.

Šćepanović: Tako je, zbog toga bih istakao i jedan kuriozitet. Radili smo film gotovo tri godine. Traje 20 minuta, a prvi snimajući dan je bio u maju 2019. godine. Te godine podržani smo na konkursu “Filmskog centara Crne Gore” i dobili smo neka inicijalna sredstva. Naravno, to nije bilo dovoljno da se film završi. Bilo je dovoljno da se počne i odradi nekoliko snimajućih dana. Onda smo sve to prekinuli, jer, došla je korona, potom je bio drugi prekid i na kraju postprodukcija – koja je jedan od najskupljih dijelova projekta. Prikupljali smo novac sa raznih strana. Pomenuo bih i Opštinu Bar, koja je učestvovala sa određenim finansijskim sredstvima, zatim puno sponzora, manja i veća privredna društva, izlazili su nam u susret, svak spram nekih svojih mogućnosti. Zato i odjavni rol kada se film završi, ima jako puno zahvalnica (onih malih ikonica, logotipa raznih firmi koje su stale iza nas i podržali nas). Svi oni omogućili da se “Orlovsko gnijezdo” snimi, bez te podrške – ništa.

RB/BI: U Baru je film prikazan u bioskopu Kulturnog centra 8. decembra prošle godine, je li tako? Da li će oni koji žele da ga pogledaju, imati tu priliku ponovo?

Šćepanović: Da, prikazan je u okviru “Nedelje evropskog filma”. Mi smo sa “Evropskom filmskom akademijom” tada u barskom bioskopu imali program koji se zove “Mjesec evropskog filma”. To je mjesec kada se posebno fokus stavlja na evropske filmske autore i tu su prikazuju animirani, dokumentarni, igrani filmovi… U okviru te selekcije kratkometražnog igranog filma, prikazan je film “Orlovsko gnijezdo”u Baru. Što se tiče Crne Gore, film je još prikazan u Podgorici, gdje je bila crnogorska premijera u okviru festivala “Podgorica film festival”. Pa evo, ja sam iskreno mislio da smo s tim završili. Mislim, film je prikazan u Baru, Barani su ga vidjeli, međutim, sada ova nagrada je nekako ponovo “otvorila” stvari. Stvarno su počeli da zovu i sada bi možda još više željeli da ga vide. Moguće je da bude prikazan u okviru regularnog filmskog programa još koji put, jer, on se nekako i odnosi na neku moju agendu u Kulturnom centru, gdje želim da promovišem i one filmske pravce, koje nisu popularni kao dugometražni igrani film. Tu mislim na dokumentarni, animirani, ali i na kratkometražni igrani film.

RB/BI: Želim da ovom prilikom pomenemo neke interesantne podatke koji bi, pretpostavljam, i našim slušaocima zanimljivi, a to je – da si učio od najboljih. Kao student filmske režije na FDU u Beogradu, bio si u klasi Slobodana Šijana, reditelja kultnih “Maratonaca”, “Ko to tamo peva”… Koliko je to značajno za tebe lično i tvoju karijeru?

 Šćepanović: Izuzetno. Zato što sam ja čovjek koji je idealizovao gospodina Šijana, koji je gledao sve njegove filmove u istoriji jugoslovenskog filma rađene neposredno pred raspad te bivše velike zemlje. Šijanov film “Ko to tamo peva” proglašen je za najbolji jugoslovenski film svih vremena. Njegovo film “Maratonci trče počasni krug” je na trećem mjestu te liste. Znači, to je čovjek koji na top listi deset najboljih filmova, ima čak tri filma. On je na FDU predavao režiju i prenio je jako veliki dio svog znanja na nas, njegove studente. Mogu da kažem da mi je puno pomogao, da me je, možda formirao kao reditelja i da je neko od koga sam naučio te prve zanatske trikove.

 RB/BI: Koji je to savjet kojeg se prvo sjetiš?

 Šćepanović: Makar ih je desetak. Ali, evo reći ću ti jedan, kojeg se i dan danas držim. Slobodan Šijan je znao da kaže – “Reditelj u svakom trenutku mora da zna sve ili da glumi da zna sve”. Potrebno je sad ovo obrazložiti. Naime, reditelj ulazi u ulogu i stvara novi svijet. U tom svijetu mora da poznaje kako stvari funkcionišu inače, nije uvjerljivo. Kada sam snimio film, na svojoj drugoj godini FDA, način na koji je u tom filmu hirurg držao hiruški nož je mene disvalifikovao. Jer, nisam dovoljno dobro i kvalitetno uradio istraživanje, da bih znao na koji način se hiruški nož drži. Zbog toga reditelj u svakom trenutku mora da zna sve. Ako želite da se bavite nekim vremenom ili pričom, morate je apsolvirati da biste je mogli prezentovati. 

RB/BI: Pretpostavljam da je za tebe veliki izazov da obradiš temu i da do detalje istražiš sve?

Šćepanović: To je jedan dio pripreme koji je jako sličan kao i kod vas, novinara. I mi reditelji se temeljno pripremamo, baš zbog onog “hiruškog noža” koji sam maloprije pominjao. Film “Orlovsko gnijezdo” se dešava 1999. godine i vi ne možete ni da zamislite koliko se svijet promijenio od tada. Kad izađete na ulicu, gdje god okrenete kameru sve je drugačije. Zato morate raditi i scenografske i kostimografske prilagodbe, ali i druge razne stvari… Morate poznavati okvir i vrijeme u kojem stvarate priču.

RB/BI: Kada si prvi put pročitao scenario Ratka Radunovića za film “Orlovsko gnijezdo”, šta si prvo prepoznao, na šta si se fokusirao?

Šćepanović: Ratko je stvarno nevjerojatan kreativac i izuzetan crnogorski dramski pisac. Stvari su išlo ovako. Ratko i ja sarađujemo već nekoliko godina. Igrom slučaja, u moje ruke je dospio njegov scenarijo koji je napisao takođe na beogradskom FDU, s tim što je stariji od mene deset godina. Recimo, da je on diplomirao 1996/97. Pročitao sam scenario, koji je – kao da sam čitao svoju životnu priču. I onda sam ga pitao – “Ratko, možemo li umjesto u 80-te, ovo da prebaćemo u 90-te. Mogu li ovi ljudi da se zovu ovako?

RB/BI: Znači, bilo je tu tvojih sugestija, zato si negdje ranije izjavio da je ovaj film polu- autobiografski?

Šćepanović: Upravo zbog toga i koristim tu riiječ – polu-autobiografski, a ne autobiografski. Jer, ga je napisao drugi čovjek, a onda sam ja uzeo taj scenario i odbacio sve ono što je meni bilo nepoznato, što se ticalo nekog drugog vremena, drugog okruženja… Stavio ga u svoj kontekst i pojavio se kao koautor na tom scenariju, odnosno koscenarista. Film je, ipak? imaginacija.  Zqdržao sam neke elemente koji su mi se svidjeli iz te Ratkove priče, koja nema previše dodirnih tačaka sa mojom stranom života.

RB/BI: Film “Orlovsko gnijezdo” je omaž generaciji, vremenu, djetinstvu, odrastanju, “Milenijalaca”, “Peter Pan generacija”… Pojasni nam to malo?

Šćepanović: Jeste. Sve su to kao neke asocijacije. Baš na to vrijeme. U psihologiji svaka generacija ima svoj naziv. Taj generacija iz filma se naziva generacijom “Milenijalaca”, popularno ime je i “Peter Pan generacija”. Uglavnom to su generacije iz 80-ih godina koje su stasavale u vrijeme 99-ih, a to je vrijeme koje nije baš bilo interesantno za odrastanje na ovim prostorima. Trudio sam se da sva ta iskustva i odrastanje, nekako pretočim u film. Želio bih da relaksiram naše slušaoce, film se dešava u kontekstu ’99. godine i NATO bombardovanja, međutim, on nema nikakve veze sa ratom. To uopšte nije ratni film, niti se bavi ratnom tematikom. Bila mi je potrebna samo kulisa u koju bih stavio ta dva momka i njihovo odrastanje. Jer, oko njih se zemlja raspada. Rat je, ali njih to ne zanima. Njih zanima ljubav, odrastanje, prve strasti, upoznavanja, filmovi…

RB/BI: Motiv je i sedma umjetnost.

Šćepanović: Tako je, koji se provlači uvijek.

RB/BI:  Da ovom prilikom pomenemo još neke tvoje ljubavi još od djetinstva – pored filmova, to su i oldtimeri i stripovi.

Šćepanović: Mislim da je to nekako slično, nekako ide sa svim ovim. To je dio jednog paketa s kojim sam ja bio zapljusnut u mladosti. Nismo tada imali internet. Filmove smo gledali na VHS kasetama užasnog kvaliteta koje smo iznajmljivali iz video klubova. Bioskop, nažalost nismo imali.

RB/BI: Kad si pomenuo užasan kvalitet, odmah sam se sjetila da kad prođe, ne znam koliko gledanja i traka se toliko istroši, pojavljuju se one crtice na ekranu, pa je gotovo nemoguće odgledati film.

Šćepanović: Upravo to. A današnji klinci skinu s interneta “Blu-ray”izdanje filma od 7-8 GB, u 4K rezoluciji. Mi, nažalost, nismo imali to. Takvo vrijeme nosi svoje varijanti otežavajućih okolosti. No, to je dio načina, na koji nas život “brusi”.

RB/BI:  Koji su tvoji planovi za naredni period. Rekao si da ti je želja da snimiš dugometražni film. Koliko si daleko od ostvarenja te želje?

Šćepanović: Pa, taj film se planira već tri-četiri godine. Mi smo 2018. godine, čak i prije nego što smo podržani za “Orlovsko gnijezdo”, dobili sredstva na konkursu Filmskog centra, za razvoj scenarija. Tu postoje faze- faza razvoja scenarija, razvoja projekta i produkcija. Film je prešao tu prvu- razvoj scenarija. Sada nas očekuje razvoj projekta. I, nadam se, produkcija. Ali, s obzirom da je ovo Crna Gora, to sve će potrajati. Bilo bi lijepo, recimo, kada bi taj film “ugledao mrak bioskopske sale” recimo, za nekih pet-šest godina od danas.

RB/BI: “Optimistična” prognoza. Možda se nešto desi u međuvremenu pa se taj proces ubrza?

Šćepanović: Pa, ne vidim šta bi moglo da se desi, a da rapidno ubrza taj proces. Biću iskren sa tobom. Film je takav, ja ni ne očekujem da to ide brže. Ppomirio sam se s tim, neka sve ide svojim tokom. Film je studiozna, umjetnost i sve se mora dobro pripremiti. Što se bolje pripremi, to će biti bolji. Živko Nikolić, jedan od naših najvećih reditelja, znao je da kaže – “Ja uvijek napišem jedan film, snimim drugi, a izmontiram treći”. Vrijeme prolazi, mi staramo, život ide dalje… A film je živa stvar koja se mijenja tokom vremena u kojem nastaje.

RB/BI: Negdje sam naišla na komentar “Revitalizacija filmskog programa Barskog ljetopisa, započela prije nekoliko godina, posebno intenzivirana tokom prethodnog izdanja Ljetopisa”. Eto, stekli su se uslovi da i u Kulturnom centru konačno gledamo filmove onako kako je trebalo da se gledaju odavno. Sada je poseban ugođaj gledati film u barskom bioskopu, s obzirom na rekonstrukciju sale i svega ostalog. Veliki je tvoj udio i doprinos u tome?

Šćepanović: Pa, eto, ponosno mogu da kažem da sam ja urednik programa barskog bioskopa i neko ko je ostavio dosta vremena angažujući se da taj bioskop zaživi. Bar je do skoro bio grad koji je imao najmlađi bioskop u Crnoj Gori. Od skoro je najmlađi bioskop u Beranama. No, sa kino-tehničkog aspekta, Bar ima ubedljivo najsavremeniji bioskop. Ne samo u Crnoj Gori, nego i šire. Negdje ranije sam, kada sam bio gost u emisiji kod Željka Milovića, malo više pričao o tim kino-tehničkim standardima, govorio sam da projektor 4K rezolucije…

RB/BI: To uvijek napomenemo kada najavljujemo filmove.

Šćepanović: To su neke stvari koje jako znače. Ako vozite Bentley, vi ćete naravno govoriti da vozite Bentley, jer vam je to stalo da biste privukli ljude. Ljudi danas žive u konformističkom vremenu. Znači, danas čovjek neće da dođe u bioskop, a da je stolica neudobna. A da ne pričamo o kvalitetu slike i zvuka. Jako je važno da se svi ti parametri spoje, da bi se dobio kvalitetan bioskop. I mislim da se sad to desilo, i da Barani imaju najkvalitetniji bioskop u Crnoj Gori, definitivno. Čak i u nekom širom regionu. Bioskop funkcioniše već dvije godine, jako dobro radi i bilježimo dobre rezultate. Iskoristio bih ovu priliku da pozovem sve Barane na projekcije. Evo dok mi pričamo ide projekcija animiranog filma “Mačke u muzeju”. Večeras imamo projekciju Hollywoodskog Marvelovog ostvarenja “Čuvari galaksije vol. 3”. I dalje smo konkurentni, karte jeftine, samo 3 eura. Tako da ne vidim bolju opciju za subotu veče, nego u bioskopu.

 RB/BI: Je li se barska omladina vratila u bioskop?

Šćepanović: Svakako, da. Rezultati posjeta su fantastični. S obzirom na period u kojem bioskop nije radio, i s obzirom na to da imamo radovne projekcije.

 RB/BI:  A i odlična je selekcija, jer se ono što je najnovije prikazuje i kod nas.

Šćepanović: Trudim se da prikažemo za svakoga po nešto. Imamo i te komercijalne filmove, superherojske, Marvelove, koje najviše zarađuju, koje klinici vole da gledaju, imamo i nešto što je umjetnički film, tu su i azijski, evropski filmovi… Prikazujemo i filmove koji su kandidati za Oscara, koji se prikažu na Kanskom festivalu. Jedini smo bioskop u Crnoj Gori koji to radi. Tako ćemo i nastaviti. Za najmlađe tu je naš popularni vikend matine termin. Jutros smo imali preko 90 klinaca u sali. Projekcije vikendom su jako dobro popunjene, uvijek subotom i nedeljom od 11 časova kad se prikazuju najaktualniji, sinhronizovani, animirani crtaći.

RB/BI: I ove godine si selektor filmskog programa i pozorišnog programa Barskog ljetopisa?

Šćepanović: Tako je. To se u suštini sveobuhvatno zove dramski program. Ranijih godina “Barski ljetopis”,  njegovao je više taj pozorišni program, a filmski je bio nekako sa strane. Bio je da kažemo, revijalnog karaktera. S obzirom da sam ja prevashodno filmski raditelj, i da sam završio filmsku režiju – film moja glavna pasija, pa sam se nekako potrudio da filmski program “Barskog ljetopisa” dobije neko svoje posebno mjesto, na šta sam posebno ponosan. Ovo je treća godina kako ću uređivati dramski program (filmski i pozorišni). Upravo radimo na tom programu. Nadam se da ćemo ga i objaviti kao i svake godine tamo negdje do sredine juna.

RB/BI: Koliko je to težak zadatak za tebe?

Šćepanović: Jako težak, iz više razloga. Prvo, zato što mi nemamo neka velika finansijska sredstva, budžet festivala je ograničen, uglavnom finansiran iz sredstava Opštine Bar. Nešto malo sredsatva je iz Ministarstva kulture, malo od sponzora… i to je to. Moj zadatak je da u jednoj aktuelnoj sezoni i pozorišnoj i filmskoj odgledam sve ono što smatram da može biti kvalitetno i što se može dovesti za te novce koje mi imamo, pa prilagoditi to nekim uslovima u kojima treba da izvedemo predstavu. Ali, opet s druge strane, to lijep posao. Jer, vaša uloga je da gledate da u svoj grad dovedete ono što smatrate da je najaktuelnije u pozorišnoj ili filmskoj umjetnosti.

The post Milija Šćepanović: Nagrada iz Los Anđelesa me čini vrlo ponosnim first appeared on BARinfo.

Nakon prikazivanja filmova u punoj Velikoj sali Crnogorskog narodnog pozorišta, o kratkom filmu su sa publikom razgovarali Milija Šćepanović, producentkinja Ana Janković i direktor fotografije filma Ivan Čojbašić. Razgovor je moderirala Gana Čomagić.

“Poseban trenutak svakog filmskog reditelja je kada može da prikaže film u zemlji u kojoj je stvaran. Bilo mi je zadovoljstvo što je tu bila cijela ekipa i što su svi imali priliku da konačno vide ono na čemu su predano radili, s obzirom da je sam proces proizvodnje filma bio jako dugačak i mukotrpan. Puno mi je srce zbog pune sale. Imao sam priliku da gledam film na nekim drugim festivalima u inostranstvu, ali najljepše je pogledati film kod kuće”, Šćepanović je istakao utiske povodom crnogorske premijere filma.

“U pitanju je polu-autobiografski film koji se tiče mene i moje generacije milenijalaca, posljednje analogne generacije. Koncept je bio da se radnja smjesti u jedan dan u teškom vremenu kada se raspada jedna zemlja – takozvana ‘treća Jugoslavija’. Nama koji smo u tom vremenu odrastali to nije bilo važno, niti smo bili svjesni toga. Napolju je bio rat, a nama su samo bili važni filmovi i zaljubljivanje”, rekao je Šćepanović.

Mjesec evropskog filma je inicijativa Evropske filmske akademije koja je podržana kroz program Kreativna Evropa MEDIA. Organizatori događaja u Crnoj Gori su NVO Podgorica film festival i producentska kuća Atomic Production & Rental u partnerstvu sa Filmskim centrom Crne Gore.

Ljubitelji filmske umjetnosti u Baru biće u prilici da 8. decembra od 18 časova pogledaju film svog sugrađanina Milije Šćepanovića.

The post Crnogorska premijera filma Milije Šćepanovića u Velikoj sali CNP first appeared on BARinfo.