(Šaputanja, ritam vasione, poruke kojima nema prevoda, niti im prevodi trebaju)

Neka ova barska priča počne daleko, u jednoj drugoj luci, recimo u Biskajskom zalivu. Idoja Lopez Rianjo je ime koje se u San Sebastijanu nije izgovaralo; devedesetih se tamo, na baskijskom Atlantiku, šaputalo jedino “La Tigresa”. Tigrica.

Sa 16 je godina, početkom osamdesetih, u terorističku ćeliju grupe ETA regrutovana. Sa 20 sprovela prvo politički motivisano ubistvo. Za dvije godine brojala do 23 smaknutih glava… I potom – nestala.

Ono “Tigrica” bilo je dio mita i – kažu – svjedočilo jednako o ubilačkoj preciznosti i seksualnim apetitima. Uhvaćena u avgustu 1994. sa tadašnjim partnerom na jugu Francuske; tamo odslužila pet godina robije, pa u Španiji još 23… Za svako od tih ubistava – po godinu. Na robiji se dva puta udavala. Pa potpisala, neočekivano, sporazum priznanja krivice i izvinjenja… Na slobodi od 2017; odlučna da životnu zrelost ne prospe za zaludne i davno izgubljene borbe.

Pisac je Luk Dženings roman “Codename Villanelle“ i lik Vilanel po Idoji Lopez Rianjo gradio. Kaže da je život i ličnost Baskijke dugo istraživao; sve što je na kraju mogao zaključiti je “da se radi o ubici na ivici psihopatije“ i “bez mrve empatije, prema bilo kome“. Po romanu je BBC snimio (sad smo već na mnogo poznatijem vam terenu), a genijalna Fibi Voler-Bridž (“Fleabag“) pisala, sjajnu seriju “Killing Eve“ (2018-2022); Vilanel je u njoj plaćeni ubica sovjetskih korijena u vječitoj igri mačke i miša sa MI5 agenticom Iv (Sandra Ou). Naravno da se između njih dvije, vječito na nišanu, rađa luda opsesija. Naravno da tu ima i mnogo hemije.

I kako samo Džodi Komer tu mazno i ubitačno, glumi tu Vilanel, tu Oksanu Astankovu, koja se još davno osvetila ubicama onima koji su je učinili siročetom, pa samo na istom tragu i nastavila!

Konačno u barskoj luci.

“Projekat Villanelle” je barski duo iza kojeg stoje naš režiser (i muzičar sa tušta & tma objavljenih albuma u grandž ruhu sa projektom “Bad Taste”) mr Nemanja Bečanović –  i pisac, novinar, publicista, autor generacijski bitne monografije o crnogorskoj pop-rok muzici Željko Milović. Ovaj EP, koji su prosto nazvali “5+1“ (pet pjesama i jedan dodatak bez kog ovo nikako i nipošto ne bi mogla biti tako zaokružena cjelina) je sasvim sveden elektropop u stilu, recimo, sa početka osamdesetih.

Još spakovan na Nemanjinim retro sintisajzerima i (osim pjesme “Villanelle“) u njegovim aranžmanima i melodijama… Što je Željko sve otpjevao – i sve pjesme napisao.

Priču o “5+1“ najbolje bi bilo započeti – od kraja. Kada bi samo “Umoran“ i “Signali“ bili dio ovog projekta – opet bi imao dovoljno pokrića i smisla. Teško da ćete naći nešto sočnije promišljeno u modernoj crnogorskoj muzici: na “Umoran“ Željko lomi jedno “Pomiluj mene, more… I kući vrati me“. Da bi umorni moreplovac, u kontrapunktu, uhvatio te znakovite i divne “Signale“ u završnici. Kako zvuče? Pa, kao ona tri bijela bljeska na deset sekundi, signal sa našeg jedinog svjetionika Mendra… Koji svim crnogorskim i jadranskim moreplovcima, tamo na Otrantskim vratima – kaže da su tu, konačno, kući. I da je sve u redu.

Znate šta bi još mogli biti ti “Signali“? Knap kao oni kosmički pulsari sa omota onog, znate već kog Joy Division albuma. Šaputanja, ritam vasione, poruke kojima nema prevoda niti im prevodi trebaju. Vrlo simbolično i znakovito: “5+1“ donosi zvuk i elektropop koji je knap srazmjeran onom New Order početku i zaokretu – koji su članovi Joy Division učinili nakon smrti Iana Kertisa. Onom zavjetu, da će pronaći način da nastave i autorski se ostvare – drugačiji, čisti i novi. Početak EP-a “Pogledaj“ (“Moj dan ćuti i sjedi/ plaši se dodira / istina usne nema / ljubi ga riječima“) je zvuk kojeg se Bernard Samner i sav taj mančesterski muzički svijet ne bi postidio. I da, otkriva Željka Milovića kao sasvim ostvarenog pjesnika u muzici.

“Uspavanka“, kao posveta Džoniju Štuliću, stilski odudara od ostatka albuma; posveta Džoniju Štuliću i sopstvenom muzičkom odrastanju… I samo je uvod za “Villanelle“ (“Kao talasi u magli razbludni / naši su strahovi pospali…“) i “Prozirnu“ (“Ti budiš se kao grad / Što osjeća baš sve / Na leđima kitova / Uz jedno pitanje gdje“). Perfektno funkcionišu jedna uz drugu; ne samo kao posveta jednoj sasvim prozirnoj, vilinskoj i ubitačnoj ženskoj figuri, tamo u luci… Nego kao posveta, kao sublimacija jednog barskog duha. I jedinstvene geometrije, kojoj jednako pripadaju i izmaglice tihih novembarskih sutona – i oni martovski orkani niz Topolicu.

Kad sve to uhvatite, taj njihov Bar, minuli i budući – onda je lako shvatiti zbog čega je “Villanelle“ tako radosna, zašto je “Prozirna“ tako zrelo pomirena i ostvarena. Kako i pripada pomorcima, koji su svoj muzički put do kuće bez greške našli.

The post NOVI CD – Projekat Villanelle: 5+1 first appeared on BARinfo.

“Kako ni meni, ni Nemanji nije muzika osnovna djelatnost, jer ja pišem, a on snima filmove i predaje na fakultetu i radi u Kinoteci, odlučili smo da napravimo projekat po svom ćefu, bez žurbe – elektronska pop muzika ranih osamdesetih, tzv. elektropop”, pojašnjava Milović kako je nastao projekat.

Kako ističe, “Villanelle” su odabrali zbog imena lika iz knjige Lukea Jenningsa “Codename Villanelle”, na osnovu koje je snimljena serija “Killing Eve”.

“Najljepše u svemu je to što Nemanja (koji inače ima dvadesetak albuma sa grunge grupom ‘Bad Taste’ i raznih muzičkih projekata) ima pasiju kupovanja i skupljanja starih elektronskih instrumenata iz toga vremena, tako da smo se složili da sve mora da zvuči kao da je snimano baš onda, ili najpribližnije kao onda”, kaže on i dodaje da su pri snimanju pjesama koristili originalne mikrofone, ritam mašine, klavijature, preampove, pojačala…

“Kompozicije su uglavnom Nemanjine (jer je on istinski majdan divnih melodija), samo je ‘Villanelle’ moja. Tekstovi su svi moji, i ogromnoj većini liče na EKV, ali nije, to je ta urbana poetika osamdesetih, pa ja imam 57 godina, na takvoj smo poetici odrastali. Muziku neki opisuju kao blisku ranoj fazi grupe ‘U škripcu’, neki da vuče na ‘Bou’, ako je tako – fino je to društvo”, opisuje Milović.

“Na EP-ju je 5+1 pjesma. Ima tu i ‘Depeche Mode’, i ‘Kraftwerk’, i ‘Pet Shop Boysa’, i rani ‘U2’… Uglavnom je taj engleski elektro-pop zvuk, poluplesni polupsihodelični”, dodaje.

Na pitanje zašto je ‘Uspavanka’ posvećena Džoniju Štuliću, Milović odgovara:

“’Uspavanka’ je sve samo nije uspavanka, to je elektro-pop-punk, i stihovi nisu posvećeni Štuliću nego onome što je vidno vremešni Štulić postao u međuvremenu, ‘ali mu lice sada znaju, nema ilegale’. Uostalom, nismo prvi koju pišu svom idolu iz mladalačkih dana na taj način – prvo ‘pismo’ mu je napisao Dino Šaran iz ‘Letu Štuke’ u pjesmi ‘Tesla’. Tako da smo u najboljem društvu što se toga tiče. Da ne bi ko krivo razumio, Štulićeva poetika i sama ‘Azra’ su meni i dalje neprikosnovene”.

“EP ‘5+1’ nastajao je punu godinu, ako u to računamo i višednevne duge sesije razgovora u ‘Dublin Pubu’ oko toga što stvarno hoćemo i kako to treba da izgleda. Dvije stvari su nam se poklopile – obojica jako volimo ‘Beatlese’, ali se njima Nemanja bavi u solo projektu, a obojica volimo i muziku osamdesetih, doduše Nemanja ovaj prvi period sa simplifikovanom elektronskom zvučnom slikom, ja ovaj drugi post-Duran Duran dio, pa smo se našli napola, kod ‘Depeche Mode’, ranih ‘U2’, uglavnom kod te prve engleske sint-scene”, pojašnjava Milović, i dodaje: “Nemanja je tu potegao ogroman dio posla, jer je četiri pjesme komponovao, a onda sve instrumente odsvirao, pritom je još morao da trpi moje i savjete svog brata Aleksandra – Saše jer smo mi, kao vršnjaci (uz to i pisci, a igrali smo i u istom uličnom fudbalskom klubu) na istom fonu, insistirali da ubaci i gitare, pa nas je sve iznenadio, jer ih je u svakoj numeri odsvirao na različit način. Moji zadaci su bili tekstovi i da osmislim vokalizaciju, kako se pjeva”.

Kako kaže, EP je objavljen u CD formatu u ograničenom tiražu za izdavačku kuću “Mediteran Multimedia”, a besplatan download dostupan je na bandcampu na linku OVDJE.

“Kao neko ko se bavi proučavanjem crnogorske pop-rok muzike decenijama, nisam našao podatak da je iko do sada u našoj zemlji objavio nosač zvuka kao elektro-pop duet. Taj stadijum iz osamdesetih je Crna Gora preskočila, kao što je preskočila i mnoge druge ne samo muzičke stadijume”, zaključuje Milović, inače autor monografije “Crnogorska pop-rok muzika 1954-1991”.

Iako se muzičarima često dešava da tokom rada na albumu neke pjesme “proglase” viškom ili sačuvaju za neko naredno izdanje, Bečanović kaže da to ovdje nije bio slučaj.

“Sve pjesme koje su snimljene našle su se na EP-ju. Rad na njima je dugo planiran i izveden. Neke pjesme su nastale mnogo ranije, ali tek sada su zbog, Željkovih vokalnih melodija, dobile svoj konačni oblik. Rad na njima bio je slojevit. Na osnovnu melodiju i aranžman, dodavali smo gitare, zvukove, prateće vokale, sve što smo mislili da treba da oblikuje pjesmu. Ono što je najbitnije, dozvoljavali smo sebi punu slobodu istraživanja, ništa nije bilo ‘na silu’, snimanje je bilo jako kreativno i s puno spontanosti. Odjavna pjesma ‘Signali’ bukvalno je nastala na licu mjesta, a ja sam gitarske pasaže radio isto tako, bez vježbanja, po osjećaju”, otkrio je on.

Iako imaju u planu ekranizaciju jedne pjesme, to im za sada nije prioritet.

“Ne bih rekao da je ovo muzika za koju bi se sponzori i oni što imaju para pretrgli da im logo bude na spotu. Sa prijateljima smo u razgovoru oko snimanja spota za odjavnu pjesmu ‘Umoran’, i ako se obećanja ostvare – odlično, ako ne – pjesme će same za sebe da se izbore. Jedan od dva člana ‘Projekta Villanelle’ jeste profesionalni režiser, sa dva filma iza sebe, ali smo više puta pričali o tome i on je kategoričan da mu ta vrsta angažmana ne pada na pamet”, priznaje Milović.

Na pitanje da li bi projekat “Villanelle” mogao obradovati publiku svirkama, s obzirom na to da nije bend, Bečanović kaže da to zasada nije moguće.

“Teško da je nešto što je projekat u tom studijskom smislu moguće izvesti uživo, jer bi zahtijevao mnogo veći broj članova nego što smo nas dvojica. Na snimcima je dosta zvukova, instrumenata, pratećih vokala, i svako od njih bi morao biti na stejdžu, uz prethodne probe i slično, a obojica smo veoma zauzeti raznim poslovima. Čak bi se moglo reći da je najveći problem ‘Projekta Villanelle’ bio kako naći slobodne dane obojice u isto vrijeme, kako bismo mogli da radimo. Ali ko zna, nikad se ne zna što budućnost donosi”, poručuje on.

No iako zvanično samo njih dvojica čine Projekat “Villanelle”, u rad na EP-ju “5+1” bili su uključeni i njihovi prijatelji. Dok su za muziku i tekst bili zaduženi Milović i Bečanović, prateće vokale pjevala je Varya Loyko, miks i mastering potpisuje Stefan Pantović, u čijem je studiju “Stivi” rađen miks i mastering, a publikovanje je omogućio PAM na osnovu konkursa za 2024. godinu.

“U jednom smo trenu shvatili kako je dobro pustiti da neko pomogne i da svoj pečat. Prvo je Nemanjin brat Saša ušao sa svojim korisnim opservacijama, nažalost nije odsvirao bas iako sam jako volio da se to desi. Onda je Varya Loyko, koja je na čelu barskog nagrađivanog hora ‘Zima’, došla i otpjevala prateće vokale, sama aranžirajući da to ne bude na uobičajen način, a uz to je imala taj specifični vokal koji jako liči na glasove iz vremena koje smo htjeli da evociramo. Veliku pomoć je pružio Božidar Gagović iz ‘Akademie’, radeći na mojim vokalnim dionicama, i na kraju je konačni pečat dao Stega iz studija ‘Stivi’. On je odradio finalni oblik pjesama, radeći miks, master i nekoliko različitih načina produkcije od kojih je kao konačni odabran ovaj što je objavljen. A njegova je i solo gitara na ‘Villanelle’, iako to nije naznačeno na omotu”, pojasnio je Milović.

The post Projekat Villanelle – prvi crnogorski (i barski) elektro-pop duet  first appeared on BARinfo.