Negde skoro, zahvaljujući modernim dostignućima, sa Vickom sam razmenjivao neke fotografije, i on se odjednom zaustavi na jednoj, i to u svom tipično starobarskom stilu: “Za kim si ovdje u crvenom?”.

Davna leta u Starom Baru, kod babe i strica, bili su za mene najčešće dani sa Vickom. A jedno od njegovih prvih sigurnih sećanja iz tih vremena, bilo je Svetsko prvenstvo u fudbalu u Čileu, 1962. Savo Živković je za tu priliku kupio televizor, pa su mečeve pratile i brojne komšije. Kada je čuveni sovjetski fudbaler Igor Neto postigao gol za svoju reprezentaciju, petogodišnji Vicko je poleteo od Sava do Paje, pa dalje, tako da to više nikada nije mogao da zaboravi, pričao mi je to ushićeno, mnogo kasnije. Bilo je to inače doba, kako je govorio jedan poznati Starobaranin, kada bi iz mnogih starobarskih kuća deca izlazila kao iz škole.

Ali, kad god pomislim na taj Stari Bar, iz detinjstva, onda se, po dobroti, plemenitosti, srčanosti i srdačnosti, odanosti i podršci, najpre i rado setim porodice Nikole Kolje Dedaja.

U toj ulici sjao je široki osmeh najstarijeg Koljinog sina Đerđe, koji je veoma rano postao pomorac i stub porodice, i ne samo zbog toga bio neka vrsta idola svih nas dečaka. Manda je bila oslonac majke Ljubice, draga sa toplinom patrijarhalne sestre. Sve tadašnje avguste do konačnog preseljenja u Bar, provodio sam sa komšijskom decom, a pre svega sa Vickom. Na ulici ispod džamije, u džidžarinskim maslinjacima ispod Buala, na igralištu kod Uljare, zajedno sa ostalom starobarskom decom, kad odrasli ne zauzmu teren, igrali smo fudbal, najviše pazeći da lopta ne padne u Rikavac. Išli smo na Kajnak, gde se hladila lubenica i pipun, neretko čula i pesma, i gde su nastajale fantastične priče o čudima koja se dešavaju u dubokoj noći u zidinama starog barskog grada. I gde bi prepričavali ko je sve skočio sa čuvenog šipka u Virosovicu, o lovu na jegulju, o tome ko najlepše peva od Starobarana, da li će “Sloga” ikada pobediti “Mornara”…

Škole su nas razdvojile, pa i vreme studija, ali smo se povremeno viđali. Prošlo je vreme, i onda u tom velikom gradskom događaju kakav je bio Radio Bar, Vicko i ja smo ponovo bili zajedno, i to u godinama koje je obeležio svojim duhom i duhovitošću, odanošću, plemenitošću, zajedništvom, bez obzira na okolnosti. I ne samo zbog toga što te uspomene sada nose obrise mladosti, koju nikada nije lako zaboraviti, kako se neumoljivo udaljavamo od tog vremena, one se sve više i više prolepšavaju.

Sa razoružavajućim osmehom, sa pouzdanošću nekog svog Mirdite iz proteklih vekova, sa delikatnom osećajnošću i najurbanijim smislom za humor, sa neverovatnim senzibilitetom za vredno i dragoceno, sa kraljevskom otvorenošću i neverovatnim šarmom, Vicko je jednostavno i tako lako stvarao prijatelje gde god bi se zatekao…

I kada sam poslednjih godina sa Vickom i Novakom sedeo na terasama pored mora, mi smo najaktuelnije društvene događaje posmatrali iz naših zajedničkih sećanja, anegdota i događaja u Radio Baru i nekadašnjem Baru. I to je bilo tako, da ja više nisam bio siguran da li sam uopšte i odlazio iz Bara.

Postoji jedan film o Baru osamdesetih, u kojem je i kratki snimak o Radio Baru, na kojem Vicko snima dok Dajana govori u mikrofon neki tekst. I na tom snimku oboje su tako mladi i lepi, i liče na sunce koje kao da je jedva čekalo da se probije kroz veliko staklo u tonsku režiju nekadašnje barake Radio Bara. Lepi, baš kao naše najlepše godine u Radio Baru.

Pretprošlog leta, predložio je da odemo u Stari Bar. Sedeli smo u Kaldrmi i nismo silazili u Podgrad, jer onaj koji mi znamo ostao je zauvek u našim sećanjima.

“Moj prijatelj je umro, da umro je moj brat. A dani kao ludi ruše se oko nas. I bljedo lice smrti i pored mene bdije. U strahu što se šunja, on spava mjesto mene… Moj prijatelj je umro, da umro je moj brat”

The post Dr Zoran Živković: Čovjek koji je jednostavno lako stvarao prijatelje first appeared on BARinfo.

Sećanje na Viktora Dedaja i poslednji pozdrav

“Dragi naš Miško,

Skoro deceniju smo zajedno radili u studiju i na terenu i srodili se. S tobom ljudinom od čoveka! Pomerali smo granice i profesionalne i kolegijalne. Voleli te kao rod rođeni i radovali se svakoj smeni s tobom. Smeha je bilo na pretek, pa čak i onih meseci kada su padale NATO bombe nad Beogradom. Studio nam je bio na izmeštenim pozicijima. Jednom, silom prilika, blizu neke stambene zgrade. Pobunio se narod, s pravom! I svi kod tebe, na čelu sa predsednikom kućnog saveta. Jedva si se izvukao!!! Kakav maler, pričao si kasnije, baš u mojoj smeni da se pobune! „Ako nas ne ubiju ovi odozgo (s neba), ubiće nas ovi odozdo( komšiluk)“. Smejali smo se tad i nikada, za sve ove godine druženja, nijedne suze nije bilo. Sada liju 500 kilometara do tvog Bara!”

Kolege iz RTS- Radio Beograda

The post Kolege sa RTS-a se oprostile od Viktora Dedaja first appeared on BARinfo.

U Radio Bar je došao još 1980, sa završenom elektrotehničkom školom, kako je sam često govorio, “kao momak u punoj snazi, u čizmicama koje je kupio kod ‘Kralja’ u Prizrenskoj ulici i crnom kožnom mantilu, sa kosom kao Džimi Hendriks”. Radio Bar je tada bio u autobusu iz koga se emitovao program, iza pošte.

U legendarnoj baraci, bio je dio prvog Jutarnjeg programa, prvih emisija za djecu, dječijih radio-drama i radio-pozorišta sa Goranom Abramovićem, potom obrazovnih i naučnih emisija, ali i “Fontane želja” radi koje je imao poseban odnos sa žiteljima prigradskih naselja, koji su dolazili u smjenu po “narudžbe”  samo kad je on u smjeni.

Otišao je iz Radio Bara krajem osamdesetih, radio u Švajcarskoj, a potom i na beogradskim radio stanicama. U matični radio se vratio još jednom, 1999. godine, kao tonac – muzički urednik, na nekoliko mjeseci.  

Bio je nepresušan izvor smijeha, šale i anegdota, umnožavalac dobrog raspoloženja, nevezano u kom društvu da je bio, ali uvijek pouzdan kao tonac, tačan i precizan, majstor svog zanata. Njegove dogodovštine za miks pultom, na radnim akcijama gdje je više puta proglašavan udarnikom ili u ribarenju kome se posvetio posljednjih godina, bile su takve da se od njih može napisati knjiga.

Zbog novonastale situacije, sahrana će biti obavljena sjutra, u krugu uže porodice, u 13 časova na gradskom groblju Sveti Vid u Baru.

Intervju koji je Vicko Dedaj dao povodom 40 godina Radio Bara, njegova sjećanja na pionirske dane naše stanice, protkana specifičnim humorom, možete pročitati klikom na ovaj link: Vicko Dedaj: Od improvizacije do ozbiljnog radija, uz smijeh

The post Preminuo Viktor Vicko Dedaj, jedan od prvih tonaca Radio Bara first appeared on BARinfo.

Otkud ti uopšte u Radiju?

Bio sam u Beogradu, na Elektrotehničkoj školi. Jedno veče ispred Studentskog doma sretnem Jovana Pavićevića i Steva Truša. Stoje sa nekim akt-tašnama, ja im se javim kao sugrađanin, sa velikom tremom, jer oni su bili tada važni ljudi. Bio je neki seminar, nema hotela, nema soba, nema ništa… i ja ih uzmem, istjeram moga cimera, odem u drugu sobu i njih smjestim u svoju. Švercovao sam ih u domu. Takve ljude. Nakon što sam završio školu i vojsku, došao sam u Bar, na Biro rada. Oni su se sjetili te noći, i pošto sam ja bio elektrotehničar, Jovan me pozvao kući da dođem da radim u Radio Bar. Gordana Vujović je fino napisala u knjizi – mene opisuje tog prvog dana u čizmicama koje sam kupio kod “Kralja” u Prizrenskoj ulici i crnom kožnom mantilu, kosa kao Džimi Hendriks i zubi kao raspored časova u Poljoprivrednoj školi.

Radio Bar je tada bio u autobusu iz koga se emitovao program, iza pošte, direktor je bio u planinskoj kućici, a redakcija u “Treskinoj” prikolici. To je bilo svo “bogatstvo” Informativnog centra.

Autobus je spolja izgledao kao “Braće Krstić” iz filma “Ko to tamo peva”. Unutra – to su bila rashodovana reportažna kola. Bila je jedna stolica na kojoj si morao da se okrećeš, preko puta je bilo staklo, studio… Mikseta je bila još starija od autobusa, sve je bilo pomoću štapa i kanapa. Uglavnom, funkcionisalo je uz veliki entuzijazam.

U tonskoj režiji dočekali su te muzički urednik Vlasto Bulatović i prvi tonac Željko Šekarić.

Ne, Željka nisam sreo. On je bio otišao u vojsku, bio je ispraćaj noć ranije, a ja sam došao ujutro. Sve što sam znao, bilo je vezano za tehniku, ali što je džingl, da me ubiješ, nisam znao. Nisam znao neke cake, montiranje, nisam znao ništa… Vlasto je nešto znao. A najviše je znao Goran Abramović, koji je imao iskustvo iz Srbije, i od njega sam “pohvatao” sve to. I tek kad sam otišao u prvu posjetu ozbiljnoj radio stanici kao što je “Studio B”, shvatio sam da je Goran znao mnogo. A Vlasto je imao vokal.

Ko god je došao u Radio, morao je da prođe Vlastovu inicijaciju, odnosno period koji treba da prođe da on nekog prihvati, to znači da si sazreo.

On je imao te razrađene finese da te kod urednika oblati ili od tebe napravi wunderkinda. Kaže: “Ovaj mali nema kraja” – to je rekao za Zorana Živkovića. Poznavao je fantastično džez, vokal je imao strašan. Ali nam je krao najbolje ploče koje smo dobijali iz PGP, “Jugotona”, “Diskosa” i tih kuća koje su tada bile. I onda smo, Dragan Mandić iz Štamparije i ja (pošto smo uz Zorana bili komisija) vadili ključeve iz džepova i kad bi prošli pored njegove kancelarije počinjali da zveckamo – kao ono, čeka ga Spuž. Tako smo mu zadavali strah, kao “ne kradi više, nagrdi nas”. Nije puno pomoglo.

Tvoj proces “Vlastove inicijacije” desio se nakon jedne svadbe u Šestanima?

Bili smo na svadbu, ja sam došao iz vojske, fićfirić, hoću da pucam i tako, bio sam se do jutra opustio u Šestanima, u rod, i došao ujutro u autobus (Radio). Bilo je to kao kod Felinija, treba da počnemo program, Vlasta čekam, ja pustio špicu i čistim pištolj od sinoć. A bili smo u nekoj “tajnoj” svađi, jer mi je bio iščupao jedan regler sa strane, tako da stoji ali da nema kontakt. To su bile njegove čuvene fore – evo, ne radi, ovaj mali ništa ne zna, a ja mogu. E, onda me vidio kako čistim pištolj, preblijedio i rekao: “Nemoj, molim te”.

Nakon toga, regleri više nisu bili dirani? Niste imali konflikt?

Jedan put jeste, Selva (Mustafić) je živi svjedok. U baraku smo bili, zvao me kući, odnosno zvao je moju majku da kaže kako “ovo više ne može da se trpi što radi ovaj mali”. A ništa nisam uradio, dolazio sam na posao uredno, samo sam ga špijao kad je pio, jer nisam htio da radim s njim kad je pio, pošto ne može da se pije i da se radi. Ja sam bio mlad komunista i nisam volio te stvari. E nakon poziva sam ga uhvatio, Selva je bila tu, imali smo od 6 kilovata jednu peć, na nju ga “obalio”, stavio mu ruku na grlo i rekao: “Nemoj više slučajno da miješaš moju porodicu, meni možeš da kažeš što hoćeš”.

Međutim, nakon toga godinama ste Vlasto i ti radili skupa, i to uspješno.

Pazi, da ne bi bilo pogrešno shvaćeno, Vlasto je bio stub Radija, on je pravio emisije, da ih sad pustiš u noćni program u Radio Beogradu ne bi se postidio. On se rukovao sa Elom Ficdžerald, on je bio Val Kuper koji je pjevao na “Beogradskom proleću”. Bio je lijep, žene su ga obožavale, to su bili delirijumi kad je izlazio na scenu, pjevao je strašno, ali imao je druge poroke, koje sam nabrojao… Inače smo ga obožavali, da se razumijemo. Pred smrt se preselio u Kaluđericu, posvetio se crkvi, i meni je poslao neke knjige “kako bih shvatio”. I da, jesam ga tada špijao jer je pio, ali je poslije i mene navukao na to isto. Volio sam sa Vlastom da radim poslije, kad je bilo litar “Vekije Romanje” i koka-kola, jer je u međuvremenu “uradio maloga za sebe”. Pamtim kad je Vlasto doveo Mikija Jevremovića na šipku od bicikla da bude gost u Radiju. Miki je imao nastup u Domu kulture, nastup je trebalo da bude uveče, a Vlasto je otišao na ručak u “Knjaževu baštu” i stavio ga na ono njegovo biciklo, dugačko, kao Zupci što su vozili, mogao je na šipku da stavi vreću brašna ili žita. Samo što je Vlasto mjesto vreće brašna stavio Mikija Jevremovića. A bili su pijani obadvojica, kako drugo…

Druge godine počinje da se formira program Radio Bara, emisije o školstvu, zdravstvu, “Barska hronika”…

Mi smo bili dosta edukativni za slušaoce. Kod nas si mogao da čuješ – ako ima gripa, čim se liječi, kako se liječi, šta se radi, ako ima problema u školi, u poljoprivredi… Mi bi o svakom izvođaču uvijek nešto kazali, posebno kad radimo ozbiljnu muziku koja je rađena izvanredno…

Radio je iz prikolice prešao u baraku, Makedonska 2. To je dio od današnjeg “Las Ramblasa” pa naprijed, upečatljiva baraka u kojoj su bili Štamparija, Radio i Barske novine, u okviru IGRO “Solidarnost”. Prelazak iz prikolice u baraku izgledao je kao da se ušlo u spejs šatl.

Normalno, kao da smo ušli u 21. vijek, kao da smo otišli 200 godina naprijed. Bila je ogromna redakcija, novinari, stolovi, stiglo je dosta muzike iz Radio Beograda. Počeli smo sa starom miksetom, ali smo brzo kupili novu. Došao je Noco Brajović i prošvercovao miksetu “Dinakordovu” iz Italije, danas bi ga vjerovatno uhapsili za to. Modernizovali smo se uglavnom. E, tada su (1981.) došli Zoran Živković i Tihomir Brajović i počelo se s nekim stvarima koje nijesu bile uobičajene, prije svega, Jutarnji program. Radili su ga Noco i Žile i koristili te neke maskote barske, kako kažu Dalmatinci – Lera, oriđinale, za špice i najave nekog ustaljenog jutarnjeg programa. Ili “Pijačni barometar”, ili “Koliko je sati”, ili “Đe ima kafe”, jer smo bili u stalnim nestašicama. Da se ne lažemo, mi smo Radio Titograd stavili u džep po slušanosti. Čim krene četiri popodne, onda je srednji talas mnogo jači, onda ih mi pokrivamo, nas nisu voljeli.

Program je produžen dolaskom Ćakija Lekića?

Vlastovo je bilo da uradi tu prvu emisiju produženog programa, sa tim njegovim glasom, to je ipak za nas bio doživljaj. Svečanost jedna mala je bila i skupili smo se svi u Režiji, čekamo voditelja da počne. A voditelj ima mogućnost da uđe ili na glavna vrata od barake, ili ako je otvoren prozor od pomoćnog studija, da kroz njega uđe. Ali, niko nije računao na ovu drugu varijantu. Ostavio je biciklo pored prozora, ušunjao se unutra, a mi čekamo, ne znamo; minut-dva je do početka emisije, nervoza, Božo se sprema da preuzme vođenje; nema 30 sekundi do početka, Božo ulazi u studio, Ćaki tu, Selva tu, ja ga vidim u polumraku, pritiskam regler i kažem: “Dobar dan, Vlasto!”, on odgovara mrtav hladan: “Dobar dan”. Direktor Ćaki, iznerviran, viče: “Pa, đe si ti dosad”, a Vlasto hladnokrvno odgovara: “Ja sam ovde oduvek”.

Tvoja specijalnost u baraci bio je vrlo efektan dječji program.

Radio sam ta snimanja sa Goranom Abramovićem, sad da te emisije pustimo ne bi imalo nikakve mane, sa raznim efektima. Goran je imao pozorišnog iskustva i bio je režiser, Rašo je dolazio, Seka Gagović, Cica Pavlović, Šćepo…. Pravili smo te emisije, fantastične su bile, tu sam praktično naučio zanat što se tiče montiranja do perfekcije. Kod mene ni uzdaha nije moglo da se čuje. Volio sam i sa Dajanom Šorović da radim dječje emisije.

Bili su čuveni tvoji “blokovi neplaćenih godišnjih odmora”?

To je bilo tri godine zaredom. Radio sam u Švajcarskoj, uzimao pare, išao da sebi napravim kuću. Uzimao sam nekoliko mjeseci neplaćeno u Radiju i dok sam bio odsutan uskakao je Boro Stanković, neki momci iz Bjeliša koje nikad nisam upoznao, izuzetni mladi ljudi, pa Igor Gojnić je mislim došao, i Ivo Gojnić…

Najluđi potez koji je neko uradio u tonskoj režiji bio je upravo tvoj – obljepljivanje nekoliko hiljada ploča raznobojnim selotejpovima.

To sam uradio da bi ih sačuvao. Jeste da sam uništio omote, ali tek u baraci se normalizovala fonoteka, ploče su se arhivirale, vodila se knjiga, no, završi se program u 6, počneš da pakuješ ploče. I valjda kao kod svih mladih ljudi, nemaš vremena ni za šta, žuriš, guraš ploče, cijepaju se, ili ti ne dođe kolega.

Ne, ne, ne, ti si ploče oblijepio u “Agavi”, kao muzički urednik, kad si se vratio početkom 2000, oblijepljene su sve ploče u roze, žuti, zeleni i tamnocrveni selotejp, po žanrovima. I to uz pomoć neke cure, koja je bila saradnik.

Ja sam tri žene išćerao zbog kučića, a toga ne mogu da se sjetim. Ne znam, za papire sam bio jako pedantan, ali se ne sjećam. Mora da sam to uradio da bih u onom ogromnom zidu – polici znao gdje je koja vrsta muzike. Sto posto je to.

U vrijeme dok si bio tonac, Radio Bar je sarađivao sa “Studiom B”, međutim, od sve divne saradnje, najviše se pamti incident i davljenje uživo u programu.

Jeste, imao sam čast da se upoznam i sa Duškom Radovićem, sa Slobom Konjevićem, sa kolosom Markom Jankovićem. A to kad se desilo, bili su baš Marko i Brana Kujundžić. Nisu Marka davili, to je urbani mit, ali je ušao u studio čovjek usred programa i prijetio da će da ga odmah udavi. Međutim, bio sam ja tu i kad je bačena čuvena dimna bomba, odnosno suzavac. Radili smo Brankica Mandić i ja. Iza leđa sam vidio Boška Đurovića, otvara konzervu sa dimnom bombom, viče: “Mali Koljin, bježi”, baca je, pa baca i drugu, ona lomi staklo i ulazi u studio. Pustio sam dugosvirajuću ploču, da ne ugasim program i izašao, skupa s Brankicom. Došla je milicija, mene i nju stavila u “maricu”, uz kako su nam rekli “teško trovanje disajnih organa”. Naravno, morali smo da damo izjave kod inspektora Jovice Martinovića, ali “nismo viđeli nikoga, niti znamo ko je to bio”… Oni su mislili da ćemo mi tužiti nekog. Nismo, naravno. E, vraćam se ja, ovo je interesantno, nakon milicije u fonoteku, zatičem sve ploče obaljene. Srećem Bora Stankovića, pitam ga – što je to s pločama, a on mi kaže: “Ti ne znaš, more, ovdje je pukla bomba!”.

Otišao si usred kriznih godina, kad je Radio otvoreno ušao u sukob sa opštinskim rukovodstvom i stao na stranu “dešavanja naroda” i Slobodana Miloševića.

Počela je na Radiju pomama od, neću reći sad srpskog nacionalizma jer mi nismo znali ništa, ni što je nacionalizam, nego eto, za mene je uvijek bilo osnovno da se istina kaže na Radiju i da čujem istinu sa Radija, a tada su počele da se fingiraju razne stvari. Ne bih pričao, jer se posramim i ja što to nisam znao i osjetio, a ne bih da sramim i druge.

Opšta stvar tvog boravka u Radiju, a i danas, decenijama kasnije, jesu tvoje anegdote na poslu. Taj duh te ne pušta i danas. I jezik te još dobro služi.

Srce mi je otanjalo, ali glava nije, ni jezik bogufala. A što se anegdota tiče, evo jedne: Bilo je to kad je umro Tito, pa je godinama kasnije taj 4. maj bio dan žalosti. E, meni je bilo kao članu partije najsigurnije kad je taj dan, da pustim pjesme sa festivala, da ne pogriješim. I izaberem ono za baksuza Terezu Kesoviju “Kud plovi ovaj brod”. I utoliko se pojavljuje direktor Boro Stojović i gleda me. Samo me gleda i ćuti. Ma što sam ja znao, mi smo bili klinci, kud plovi ovaj brod. Evo, vidimo dokle je doplovio.

The post Vicko Dedaj: Od improvizacije do ozbiljnog radija, uz smijeh first appeared on BARinfo.