Riječ je o komadu koji potpisuje Dušan Kovačević, dok režiju potpisuje Darko Bajić. Ova „gorka komedija“, kako je opisuje sam autor, premijerno je izvedena u decembru 2015. godine i od tada je zabilježila više od 200 izvođenja, kako na matičnoj sceni, tako i na brojnim gostovanjima.

Publika će imati priliku da pogleda iznova ispričanu priču kroz upečatljive glumačke interpretacije koje, prema odabiru reditelja, čine Ljubomir Bandović, Nevena Vukes/Anja Pavićević, Marko Janketić /Stefan Trifunović, Zoran Cvijanović, Slavko Štimac, Jovana Stojiljković, Nina Nešković /Anđelika Simić, Igor Grabovica, Milan Gromilić /Duško Ašković.

Predstava donosi prepoznatljiv Kovačevićev spoj humora i gorčine, kroz koji se na duhovit, ali i oštar način oslikavaju društvene i lične krize savremenog čovjeka.

Inače, glumici Anja Pavićević i Igor Grabovica, koji igraju u predstavi su rođeni Barani.

The post Klaustrofobična komedija Zvezdara teatra pred publikom u Domu kulture first appeared on BARinfo.

Riječ je o savremenom tekstu istaknutog glumca i dramskog pisca Nebojše Ilića, u režiji doajena regionalnog glumišta Vojislava Brajovića. Osim Ilića igraju i Branimir Brstina, i mlada Ivana Zečević, koja je danas bila gošća u emisiji Radio Bara “Promenada  četvrtkom”

RB/BI: Predstava je premijerno izvedena u oktobru 2023. godine, na sceni Zvezdara teatra. Od tada do danas bilo je puno igranja, kako je došlo do tvog angažmana u njoj?

Zečević: Bilo je spontano, radili smo na trećoj sezoni Kalkanskih krugova, i kao što publika zna, u tom projektu je igrao Voja Brajović. Sasvim  slučajno smo se sreli u dvorištu kuće u kojoj smo snimali, i on me je samo pitao, da li znaš da pjevaš? Nakon mjesec, dva su me pozvali da dođem i pročitam tekst i to je ukratko taj tehnički početak. Zatim su uslijedile probe.

RB/BI: Na  prvo čitanje, kakav je utisak na tebe ostavio tekst?

Zečević: Pročitala sam ga u dahu kod kuće. Nebojiša, Cile Ilić je jako vješto i precizno pisao, i te neke rečenice su mi bile jako poznate i odmah sam ih nekako lično shvatila, jer takav je tekst, takva je predstava, publika će imati priliiku to da vidi, nekako se tiče svih nas.

RB/BI: Koliko je simbolika „kuće” važna za priču, i na koji način se reflektuje na glumca?

Zečević: Jako je važna. Jer, kao što sam i rekla, tiče se svih nas, jer svi smo u potrazi. Da li je to materijalni dom, duševni dom… Mislim da svi tragamo, i simbolika kuće se prožima kroz predstavu, naravno, kako je ko shvati. Ova predstava je i postavljena tako da publika može da nađe svoj put. Imali smo susret sa različitim  generacijama koje su povezane emotivno, dakle i najstarije i vrlo mlade generacije.

RB/BI: Ona  kombinuje elemente realizma i fantastike. Kako se to postiže na sceni?

ZeČević: Da, otpočetka smo pričali o tom magičnom realizmu, to je tako Voja i postavio. Zapravo ne želim puno da odajem, ali nekako otpočetka, kako smo krenuli da radimo, Voja nam je, sugerisao da sve to shvatimo lično i intimno i za to sam se najviše vezala. Radnja je smještena u tri prostora – to su selo, Beograd  i Kanada, Toronto. Sva ta prebacivanja i selidbe, vucaranja od sela do Beograda, iz Beograda u Toronto, to su sve ekstremene razlike , ostaviću ipak da publika dođe i vidi kako smo to uradili.

RB/BI: Predstava  se bavi temom odlazaka, raseljenja, identiteta, koliko te je lično dotakla ova priča?

Zećević: Jeste, veoma. Ja se nikada nisam našto ekstremno selila, nisam odlazila na druge kontinente, nisam gubila svoju domovinu, u tom smislu, ali više sam je shvatila kao traganje  za sobom, za svojim identitetom, za svojom kućom, tim nekim toplim osjećajem bezbjednosti. Dakle, na tom nivou me jeste, najviše dotakla. Kada smo bili u Kanadi, susrela sam se sa dosta ljudi koji su to debelo osjetili na svojoj  koži. Moja drugarica iz škole se baš selila, otišla je kada je bila u petom razredu. Kada je ona pogledala predstavu, rekla je: “Bože, kao da ste me pratili i pisali moj život”. I ona živi u Kanadi i ovo je baš emitivno doživjela.

RB/BI: Slično je, pretpostavljam, reagovala i publika u Torontu, kada ste tamo gostovali?

Zečević: Tamo su emocije bile posebno pojačane. Kako krenem da kažem nešto, publika je ili u smijehu ili u suzama. Ona  se toliko povezala  sa pričom i stvarno sve što je Cile pisao  pogotovo  taj uvodni deo, taj prolog koji odmah otvara ta vrata Toronta. U Torontu su ljudi imali potrebu  da se nekako spoje s nama nakon predstave da porazgovaramo, jer ih je dirnulo, jer to zaista jeste njihova tema. I ta katarza koja se dešava na sceni unutar same predstave, mislim da uspijevamo da je razlijemo i na publiku. Tako su mi ljudi prenosili svoje osjećaje.

RB/BI: Prije  ove uloge publika te upoznala kroz serije – “U klinču”, “Kalkanski Krugovi”, “Branilac”, film “Munje 2” i predstave za djecu u pozorištu “Boško Buha”. Ali si, pretpostavljam, priželjkivala jednu važnu pozorišnu ulogu i ona je i došla. Koliko je bilo izazovna i  kako je raditi sa doajenima  srpskog i regionalnog glumišta Branimirom  Brstinom, Nebojišom Ilićem i Vojom Brajevićem?

Zečević: Priželjkivala sam je jako dugo, jer što kažete na televiziji, naravno nisam se dokazala, ali sam se pokazala. Uvijek sam stremila ka pozorištu, ali sam se pitala kako će doći ta uloga i da li će doći ikada. U nekom trenutku nisam ni vjerovala da ću ikada zaigrati u pozorištu, ali se to desilo. A uloga je bila izazovna, nije mi bilo lako, ali da nije bilo Branimira, Nebojše i Voje, bilo bi mi mnogo teže. Oni su bili toliko topli, toliko su mi se posvetili, profesionalno su mi pomogli maksimalno, to je moja škola, definitivno. U tom smislu sam jako dobro prošla, najbolje moguće, jer je to moja prva uloga u pozorištu. Mislim, igram od ranije u pozorištu “Boško Buha” u predstavi “Lepotica i zver”, ali to je dječija predstava, što je takođe izazovno, ali ovo je bilo stvarno, jedna planina na koju sam morala da se popnem. Što se tiče rada sa mojim kolegama, to je fenomenalno iskustvo. Od njih sam dosta naučila, mnogo su mi pomogli da prođem cijeli proces, jer nije tu samo postaviti predstavu, nego i odigrati premjeru, proći taj cijeli proces i održati neophodan tempo i žar.

RB/BI: U predstavi glumiš, ali i pjevaš, i to čula sam veoma lijepo, šta je sa tvojom muzičkom karijerom?

Zečević: Hvala, moram da naglasim da u predstavi imamo dosta muzike, za to je zaslužan Voja Aralica, naš fantastični muzički producent. Naravno, Nebojša je napisao tekst za pjesmu, ali zanimljivo je što smo ga obradili u tri žanra – imamo narodnjaka, dakle, našto izvorno, imamo bluz, što je nešto savremeno, i valcer koji seu jednom trenutku odigra  u predstavi. Voja je napravio fantastičnan  posao, imali smo razne ideje, od Mokranjca pa i prije i posle njega, ali smo se nekako odlučali za nešto autentično, nešto što će biti u jeziku predstave. A što se tiče moje muzike, sada  radim na novoj  pjesmi, mnogo se tome radujem, trebalo bi da izađe za jednom mjesec, dva, imam i spot

RB/BI: Koji je to muzički pravac?

Zečević: E, to je najteže pitanje, jer zaista jeste mješavina, ja sam dosta slušala i izvodila i rep muziku, i odrasla sam na njoj, i ona je moja  izvorna ljubav, ali sada se tražim, voljela  bih da odem ipak u nešto malo ženstvenije, ako tako mogu da se izvrazim. Težim ka tom nekom jazz načinu pjevanja, ne kažem ka jazzu, pa možda i u kombinaciji sa hip-hopom, trudim se da nađem svoj izraz , dakle da se ne prilagođavam tražištu, nego da to bude autentično. Publika to, nadam se prepoznaje.

RB/BI: Da se na kraju ponovo vratimo na predstavu i da malo zainteresujemo sve one koji su u nedoumici da li večeras da dođu u Dom kuture. Na sceni će biti vas troje, otac, ćerka i deda, tri generacije, šta se događa?

Zečević: Iz perspektive svakog lika je priča drugačija, tako je ja vidim. Tu su otac i kćerka koji su se iz Srbije preselili u Kanadu. Jedan od ključnih motiva predstave jeste gubitak majke i njihovo snalaženje, kako se otac snalazi bez svoje žene, kako ćerka živi bez svoje majke, šta to fali njima da kažu, gdje se oni prave važni, pa su strašno hrabri, a ustvari nisu. Taj motiv je možda nešto što je zaista ključ predstave i tu se ljudi najviše povežu to naravno svako i svog ugla ko je šta izgubio i ko kome nedostaje. Dakle, to je nešto što je glavno. Ali ima tu i dosta duhovitog , Cile je tako pisao da sam se ja smijela kada sam čitala. Ima tu naravno i tog magičnog realizma, nešto što možda nije baš opipljivo, ali ne bih previše da otkrivam.  Publika će već vidjeti, ali najviše ta tranzicija iz Srbije  iz sela, iz nečega izvornog za Kanadu koja je potpuno strana i potpuno nova.

RB/BI: Uloga djeda je posebna?

Zečević: On je taj koji sve pomjera. Nekako imam osjećaj da publika jedva čeka da on izađe. On nema brige koje imaju otac i ćerka. Ćerka, naravno, obožava svog dedu kao što ja u svom životu obžavam svog. To je ta neka čista ljubav, opuštencija, jedna podrška bezuslavna. Kada dođe, on sve ili sruši ili iznenadi ili šokira. Dakle, on nas svakim novim dolaskom mijenja.

RB/BI: Nakon Bara imate još jedno gostavanje u Crnoj Gori?

Zečević: Jeste, u Herceg Novom smo sjutra. Proslavili smo jubilej u januaru, 50 igranja do sada, to uopšte nije mala stvar. Imali smo dosta gostovanja, po Srbiji, Crnoj Gori, Evropi, u Kanadi… Predstava ima prolaz za putovanja, baš zato što je to tema. Scenografiju i kostimografiju za predstavu “Kuća”, koja će biti odigrana večeras u Domu kulture od 20 sati, radila je Jelisaveta Tatić Čuturilo, kompozitor je Vojislav Aralica, a producent Dragiša Ćurguz.

The post Predstava Kuća večeras na sceni Doma kulture first appeared on BARinfo.