Gost emisije „Promenada četvrtkom” bio je dr Zarija Pejović, ekonomski analitičar i bivši poslanik, prodekan za nastavu na Fakultetu za ekonomiju i biznis u Podgorici, na Univerzitetu „Mediteran“.
RB/BI: Vi ste kompetentan sagovornik koji može da nam predoči ono što nas najviše zanima u ovom trenutku, a to je: koji su rizici i mogućnosti implementacije programa Evropa sad 2?
Pejović: Vidjeli smo da Evropa sad 2 predviđa smanjenje doprinosa za Fond PIO, na taj način što poslodavci više neće imati obavezu da uplaćuju onaj dio koji je bio njihova obaveza. To je bilo nekih 5,5 odsto na bruto zaradu, dok će onih 5 odsto od 15 odsto koji su bili na teretu zaposlenoga biti sada dio neto zarade. Ovdje se postavlja pitanje jednog bitnog rizika, a to je rizik deficita u Fondu PIO. Onda je tu još jedan rizik u perspektivi: da li će penzije biti održive i to kod jednog dijela javnosti stvara dozu straha i neizvijesnosti. Ako uzmemo u obzir da imamo situaciju da ni turistička sezona nije onakva kakva se očekivala onda se postavlja pitanje da li će biti neki veći deficit u budžetu jer ovo smanjenje doprinosa za Fond PIO može generisati deficit budžeta, pretpostavlja se, i od nekih 250 miliona eura.
Fond PIO je i u protekloj deceniji generisao značajni deficit, mislim da je on negdje iznosio milijardu, dakle generisao je deficit centralnog budžeta države Crne Gore, pa se postavlja pitanje da li će se sada, kada se taj Fond PIO uravnotežio jer se povećao broj zaposlenih u Crnoj Gori a time i prihodi doprinosa, doći do nekih značajnih deficita, što bi povlačilo uvećanje javnog duga Crne Gore. Vlada kaže da se taj javni dug u odnosu na bruto domaći proizvod smanjio i jeste tako, zahvaljujući tome što je došlo do inflacije koja povećava ekonomsku bazu pa taj naš bruto domaći proizvod izgleda veći prema javnom dugu. Ali, u situacijama kada imate inflaciju onda centralne banke reaguju kao što je reagovala Centralna evropska banka uvećavajući referentne stope i onda dolazi do uvećanja cijene javnog duga, pa se može desiti da se cijena javnog duga, rashod i finansiranje javnog duga, uvećavaju preko, možda, 200 miliona eura u budžetu Crne Gore što bi bio jedan od značajnih izdataka. Prema tome, rizici postoje. Ono što mogu reći jeste da svjetske banke MMF nisu baš oduševljene sa Evropom sad 2. Ona će
Smatram da je trebalo na drugačiji način ići na povećanje zarada umjesto putem Evrope sad 2, koja će donijeti neko uvećanje od 50 eura neto, jer stvarno veliki je deficit u budžetu, ali nadam se da će se možda pokazati da griješim.
RB/BI: Kakav je taj drugačiji način?
Pejović: Drugačiji način jeste putem povećanja produktivnosti ekonomije. Mi u Crnoj Gori imamo znanje, imamo univerzitete, ljudi studiraju… Sad se akademski bavim jednom temom a to je tema inovacija u privredi. Mi smo zadnji na Balkanu napravili fondove za podršku inovativnim aktivnostima. To znači dobijete sredstva granta da sprovedete određenu inovaciju. Takve ekonomije rastu i stvaraju dohodak. Na lokalnom primjeru, baveći se ovom temom, saznao sam da jedna barska uljara ovdje kreće u proizvodnju peleta od komine i drveta. Ima još jedna inovacija koju sam čuo, to je da se rano upozoravaju vatrogasci na pojavu požara i tako dalje, ima puno tih inovacija. Imamo fond koji te inovacije podržava. Podržavanje firmi malih i srednjih preduzeća da izdignu svoj nivo proizvodnje. Mi smo zadnji u regionu, tek 2012. godine, počeli da podržavamo te inovativne aktivnosti. Na Zapadu se one podržavaju na taj način što imate takozvane biznis anđele, to su bogati ljudi koji inovatorima poklone novac. Nažalost, naši krupni kapital nema takvu svijest da poklanja. Srećom, ovaj smo fond napokon formirali pa će se povećati produktivnost privrede. Zašto su cijene visoke? Zato što nemamo domaću proizvodnju. Kada bismo imali domaću proizvodnju onda bi cijene bile znatno niže. Onda su tu, takođe, i strane direktne investicije, koje bi Vlada trebalo da pokuša da dovede ovdje i da na taj način uvećavamo proizvodne kapacitete ekonomije. Barska „Primorka“ je proizvodila sjajan sok od nara. Sada barsko Polje nije više poljoprivredno područje, sada ono, već previše, postoje prostor za stambenu gradnju. Na drugoj strani imamo usmjerenje ka poljoprivredi i turizmu.
RB/BI: Na nož je dočekan i program Evropa sad 1. Kakva je razlika između ta dva programa?
Pejović: Kada se Evropa sad 1 javila, imala je u planu da se ukine doprinos za Fond zdravstva i on je prešao na neto zaradu. Imao sam rezervu koju sam javno izrazio i strah da će doći do deficita budžeta. Inflacijom koja postoji u Euro zoni i velikim prilivom građana iz Ukrajine i Rusije koji su došli ovdje, koji su platežno sposobni i kroz veću tražnju, uvećanje PDV, uvećaće se i prihodi budžeta i na taj način će se kompenzovati taj doprinos za Fond zdravstva koji je ukinut i postao dio neto zarade. No, veći prihodi su na neki način generalisali inflaciju i onda je ta inflacija relativizovala Evropu sad 1. Jer inflacija smanjuje monetarnu iluziju da nam se plata uvećala, u suštini realnost je da se ta zarada nije toliko uvećala jer se uvećala i tražnja, došao je značajan broj platežno sposobnih građana iz tih zemalja koji su posebno uvećali cijenu nekretnina. Zahvaljujući toj činjenici nije u budžetu došlo do značajnijeg deficita. Fond zdravstva je izgubio svoje direktne prihode, on se sad finansira iz opštih prihoda budžeta. Dozvolite mi da konstatujem sledeće: i da nije bilo ovog ukidanja doprinosa, poslodavci su bili dužni da koriguju zarade kroz socijalni dijalog za onaj nivo cijena koje su se uvećale, kako se realne zarade ne bi smanjile. Na drugoj strani, moramo da se zapitamo da li je naše zdravstvo bolje i efikasnije? Ja nešto razmišljam, mi i dan danas nismo sagradili nijednu novu bolnicu u odnosu na period Josipa Broza Tita. Ako griješim, molim vas neka me neko ispravi.
RB/BI: Ne čini mi se ni da je zaživio projekat limitiranja cijena, sudeći da, kad odete u prodavnicu, golim okom vidite da su cijene „podivljale“?
Pejović: Pokazalo se da proces kontrole cijena može biti uspješan jedino u periodima rata, kratkoročno, kada Vlada jednostavno ima potrebu da usljed vanrednih okolnosti iskontroliše rast nivoa cijena ali ukoliko kontrolišete cijenu u dugom periodu onda postoji mogućnost pojavljivanja sive zone i onda se postavlja pitanje ustavnosti. Mi govorimo o slobodi tržišta, a da li vi možete nekome da naredite sad da on tu neku cijenu umanji? Po meni, postoji više razloga inflacije u Crnoj Gori. Jedan je, definitivno, inflacija u Evropskoj monetarnoj uniji koja je postojala u korona krizi. Potom, rat između Rusije i Ukrajine. Onda je nastao problem nabavke određene robe. Imate i tu priču da li u Crnoj Gori egzistiraju veće marže nego što bi trebalo da budu. U nekim medijima sam pročitao da te marže i nisu toliko velike. Po mom mišljenju, jedan od najboljih načina da se takav štetan uticaj suzbije jeste da se dovedu još neki veliki trgovinski lanci, ali i da se razvija domaća proizvodnja, dakle, diverzifikovanje proizvodnje. Pogledajte cijene električne energije? Ona nije toliko porasla. Zašto? Zato što imamo domaću proizvodnju električne energije. Crna Gora jeste mala ekonomija ali postoji dosta toga što bismo mogli da proizvodimo i da na taj način cijene budu niže.
RB/BI: Pročitao sam da ste, prije godinu, izjavili da smo siromašna i prilično zadužena zemlja. Jesmo li, u međuvremenu, postali još siromašniji i zaduženiji?
Pejović: Siromaštvo me jako intrigira. Vidite, malo gdje postoje tolike razlike u regionu kao što su u Crnoj Gori. Odnos između najnižeg dijela, između 20 odsto populacije sa najnižim dohocima i one populacije od 20 odsto sa najvišim dohotcima bila je sedam puta u korist ovih na vrhu. To su jako izražene socijalne razlike koje su počele još sedamdesetih godina sa akumulacijom kapitala. Siromašenjem radničke klase zatvaranjem fabrika, a to su bile političke odluke jer se vlast bojala da se opet „ne desi narod“, dovelo je do socijalnog raslojavanja. Imamo i jedan pokazatelj koji mene jako intrigira, a to je da smo mi negdje deseti u svijetu po stopi samoubistava. A među prvima smo u Evropi. Neće biti da mi u Crnoj Gori baš imamo genetsku patologiju u psihi, biće da postoje neki socijalni razlozi. A onda je tu i neki nedostatak empatije što i psiholozi potvrđuju. Ponekad mi se čini da našem čovjeku bogatstvo u apsolutnom smislu ne znači puno. Njemu bogatstvo znači kada vidi da onaj prvi pored njega nema. Razumijete? E onda tek njegovo bogatstvo dolazi do izražaja. Čini mi se da je ta nekakva naša nesposobnost, nepostojanje želje za nekom redistribucijom i socijalnom empatijom dovodi do jedne ovakve situacije. A onda te socijalne razlike artikulišu političke partije tako što vrše jednu alhemiju, pretvaraju sve u nacionalne identitetske razlike, potiskujući ovo socijalno.
RB/BI: Bili ste u dva navrata poslanik, prvo u 23. sazivu od 2006. do 2009. i zatim u 24. sazivu od 2011. do 2012. godine. Pitaću Vas šta se desilo pa je drugi poslanički saziv bio ovako kratak, ali prije toga da mi odgovorite na jedno pitanje: kako to da su Vas Barani svojatali kao svog predstavnika, a znam da ste rođeni u Podgorici i da Vam je tamo prebivalište?
Pejović: Jeste, ja sam rođen u Podgorici, u Titogradu, završio sam tamo osnovnu školu, srednju ekonomsku, ekonomski fakultet. Meni je majka iz Bara, od Mašanovića, o kojima ste Vi dosta lijepo pisali u Vašim knjigama, i često me dovodila kod babe u Čelugu. Tu sam se lakše socializovao, taj barski primorski mentalitet mi je bio bliži od onog podgoričkog i izgradio sam puno lijepih prijateljstava. Duhovitost Bara, jedan termin da upotrijebim koji se koristi u politici, ta inkluzivnost, želja da Vas uključe, pristupačnost, ta toplina Mediterana koju Bar nosi, nekako je uvijek uticala da se sa Barom rado identifikujem. Kad pri dolasku iz daljine vidite Rumiju, Lisinj, uvijek mi je to pobudjivalo neke prijatne emocije tako da sam bio srcem pola u Baru pola u Podgorici. Kad god bih imao vremena uvijek bih se ovdje odmorio na pravi način.
RB/BI: Stekao sam utisak u vrijeme kad ste bili poslanik da se s Vama može razgovarati na sve teme, da možete da istrpite različito mišljenje s kojim se naravno ne slažete, ne volim ljude od jedne knjige a takvih je u Crnoj Gori još uvijek mnogo, zar ne?
Pejović: Nedavno sam čuo interesantno predavanje vezano za narcisoidnost ljudi s ovih prostora. Žele da budu percipirani kao najljepši, najpametniji, valjda to dolazi iz tog našeg socijalnog nasljeđa, plemenskog. Kada ti neko kaže drugačije od onoga što ti zastupaš, onda je to na neki način udar na tvoj bazični integritet. Odatle dolazi ta nefleksibilnost i nigdje nećete vidjeti toliko narcisoidnosti nego kod lidera u Crnoj Gori koji nikako ne trpe kritiku, naprotiv, to doživljavaju kao svojevrsnu izdaju. U suštini kada, vam neko kaže nešto drugačije vi treba da mu se zahvalite, to sam tek vidio baveći se naukom: kada vam neko hipotezu dovede u pitanje, podatke koje koristite vi treba da mu se zahvalite, on vam je otvorio oči. Tako je valjda i u politici, vi imate odgovornost prema velikom broju ljudi koji vodite. I u nauci takođe. U ekonomiji se kaže: „Mi sada možemo biti robovi misli nekog davno pokojnog ekonomiste.“ Uvijek treba da budete sposobni da saslušate neko drugačije mišljenje. To je suština onoga što se zove inkluzivnost. Mi u Crnoj Gori nemamo inkluzivnost, imamo tzv. ekstrativnost, to je da gledamo što dalje da poćeramo onoga koji misli drugačije. Zašto neke nacije propadaju? Upravo su inkluzivne nacije one koje postavljaju pravila igre, one koje su uspješne. Tamo gdje postoji neko ko hoće da kontroliše sve ove ostale, takve nacije su propale jer nisu uspjele da se transformišu.
RB/BI: Kada ćete se i kako ćete se vi ekonomisti izboriti da u ovom društvu dominiraju ekonomske teme, a ne političke? Jer, kad god nam malo ekonomski krene, neko vrati priču na početak, na prebrojavanje po vjeri i naciji.
Pejović: Duboke su to stvari i delikatne. Kada dovedete značajan dio populacije u rizik od siromaštva onda tim ljudimo šta ostaje? Ostaje da se okreću religiji. Onda se ljudi okreću tim vjerskim ustanovama koje takođe imaju neku svoju narodnu kuhinju i pružaju neku pomoć, ali imaju isto tako i neku svoju političku i identitesku misiju. A tamo gdje postoji dosta siromaštva, tu je lako potpaliti neki talas populizma. Nemam namjeru nikoga tu da obilježim. Tamo gdje imate socijalne razlike i siromaštvo tu imate dominantno populizam i vrlo jaku retoriku. Prema tome, naše političke partije trebaju da se okrenu izgradnji fundamentalnog standarda, prihvatanju ove države ovakvom kakva jeste. Ako se stalno identiteski budemo vraćali u prošlost, potpirivali populističke razlike, nećemo daleko dogurati. Što je još najgore? Ako budemo politički nestabilni u narednom periodu, dozvolite mi da iznesem političku konstataciju u svoje ime, mi nećemo ući ni u Evropsku Uniju. Ako ne uđemo u Evropsku Uniju živjećemo značajno siromašnije. Zašto to mislim? Hrvatska i Slovenija, 70 odsto kapitalnog budžeta koji služi za izgradnju puteva, škola, bolnica, finansiraju iz Evropske Unije. Kada bismo ušli u Evropu imali bismo puno novca i puno socijalnih programa. Ulazak u Evropsku Uniju ne smije biti motivisan novcem, treba da bude motivisan vladavinom prava, željom da pripadamo toj porodici evropskih naroda, da se tako identifikujemo. Ali ukoliko budemo vodili tu politiku koja je daleko od Evrope, željeli da se suprotstavljamo Evropi, a imali smo sad takvih tendencija i najava u parlamentu, bojim se da ćemo ostati van Evrope i da ćemo ostati na neki način jedna provincija. I za to nam treba neka vrsta konsenzusa.
RB/BI: Ali, ako smo u čemu jedinstveni to je da nam je članstvo u Evropskoj Uniji neophodno…
Pejović: Moramo se malo vratiti i politici. Put Crne Gore prema Briselu vodi i preko Zagreba. To je prva naša susjedna država koja je članica Evropske Unije. Imali smo vezu i sa Italijom preko „Barske plovidbe“, ali, nažalost, tu vezu više nemamo. Ovom rezolucijom vezano za Jasenovac mi smo malo naljutili Hrvatsku, ne malo nego dosta. Onda smo vidjeli da neki naši političari, nažalost, nisu više dobrodošli u Hrtvatsku koja je članica Evropske Unije, i to je jedna snažna poruka Crnoj Gori. A to je da moramo pametno graditi odnose sa susjedima da bismo došli do Evrope. Makedonija bi željela da bude dio EU, ali ima dosta otvorenih pitanja, nažalost, iako Makedonci zaslužuju ne puno manje nego mi da budu dio EU. Pa, samo koliki je put prošla Albanija, od doba Envera Hodže do sad, možda i veći nego mi. Ali eto, mi smo mala zemlja pa će možda Evropa nekome da pošalje poruku preko nas. Iskoristimo tu šansu, zarad dobrobiti naših građana. Otvaranjem nekih pitanja koja su davno zatvorena, bojim se da ćemo destabilizovati društvo, a onda nećemo moći u Evropu.
RB/BI: Zašto Vam je ovaj drugi mandat bio toliko kratak u Skupštini? I jedno pitanje koje me interesuje, da li to što ste bili dominantno okrenuti jednoj političkoj opciji (u to vrijeme bili ste predstavnik Pokreta za promjene), može biti Vaš limitirajući faktor da budete ekonomski analitičar koji može bez ikakvih političkih primjesa da donosi svoje sudove o ekonomskoj politici, da ga politika ne odvede na stranputicu? Ili je prošlo to vrijeme kad ste bili aktivni u politici?
Pejović: Dobro, postavili ste mi jedno pitanje koje mi do sada niko javno nije postavio i hvala Vam na tome. Moj drugi mandat je bio kratak jer u Crnoj Gori nemamo otvorene liste, da građani glasaju za ime. Nego glasaju za listu, a tu listu pripremaju politički lideri. I, u suštini, vi imate dan danas tu situaciju da nekoliko stranačkih lidera kreira skupštinu Crne Gore. E, sada, lideri stranaka će birati one, (već smo pominjali tu osobinu, želju lidera da budu neprikosnoveni), koji su im poslušni i one koji neće zasjeniti njihovu auru koju žele da izgrade u javnosti. Prema tome, u stranci u kojoj sam bio, često se dešavalo da lider partije spusti na listi ispod „crte“ za ulazak u parlament one koje javnost prepoznaje i zamijeni ih sa nekim koji su anonimni. Kad sam takvu osobinu uočio, odlučio da se malo povučem iz politike. Ja ne želim da budem blizak lideru partije da bih bio na listi. Kada sam iz toga izašao onda me dočekalo nešto drugo. Ne samo mene nego ljude poput mene.
Tadašnja DPS Vlada na državnom nivou je imala target na jednu skupinu ljudi. To su oni ljudi koji nisu imali problema sa Evropskom Crnom Gorom, sa nezavisnošću, sa NATO paktom. Ali su kritikovali kriminal i korupciju. Te ljude je trebalo uništiti. Nakon nekih brutalnih obračuna koji su bili fizički, krenulo se u „ljepšu fazu“ pacifikovanja tih ljudi. Odnosno na ono što nije bilo očigledno, a to je na njihovu socijalno ekonomsku diskriminaciju. Onemogućavaju vas da nađete bilo kakav ozbiljan posao, da započnete bilo što, jednostavno, nemate priliku. Dosta ljudi koji su bili sa mnom u Pokretu prošli su jednu jako napornu fazu te diskriminacije, to je kad ne možete da zaradite par stotina eura jer ne možete dobiti posao, politički ste obilježeni. To ne izgleda tako transparentno ali kad nešto pokušate, jako brzo dođete do tih limita. Mogu reći, a nije mi drago, možda moj prvi posao na nivou mojih kvalifikacija od 2012. jeste posao koji sam dobijao na Univerzitetu Mediteran. To je, nažalost, tako. Da li mi to daje neku želju za ostrašćenošću, pa, vidite, kada su se desile političke promjene 2020. godine apelovao sam na ljude koji su odlučivali da stručne kadrove iz DPS-a ne diraju i da se ne sporovodi nikakav revanšizam.
U psihologiji postoji pravilo da i žrtva postaje onaj koji je progonitelj, a da progonitelj može postati žrtva. Neki ljudi će očigledno ponijeti tu sudbinu. Ali, niko ne smije biti progonjen mimo slova zakona i mimo institucija koje su dužne da progone po slovu zakona i na osnovu dokaza. Jer ukoliko budemo progoniteljsko društvo bez zakona, vratićemo se u ono vrijeme prije Svetog Petra Cetinjskog.
RB/BI: Da li to što ste proživjeli može da bude otežavajući faktor, da Vi kao ekonomski analitičar govorite sine ira et studio – bez ljutnje i pristrasnosti?
Pejović: Svaki čovjek ima pravo negdje u sebi da zna da je bio u pravu ali neka to vrijeme potvrđuje, naše je da svjedočimo životu, da slijedimo istinu. Dilema koju sam samom sebi postavio kada sam počeo da se bavim politikom i svojim načinom života jeste ona „imati ili biti“. U stvari, nije to dilema, rodio sam se već sa tom percepcijom da treba biti, a to biti znači platiti određenu cijenu. Tako da, kad platite određenu cijenu onda ne morate taj račun drugima da ispostavljate, morate da živite sa tim.
RB/BI: Kako protiče turistička sezona, sa ekonomskog stanovišta naravno?
Prve dvije trećine avgusta su, kako se to kaže, špic špiceva. Naroda je mnogo po ulicama, to je i golim okom vidljivo, a sa druge strane barski ugostitelji uglavnom se žale na sezonu, kažu da je loša. Šta Vi kažete? Pejović: Na prvoj godini osnovne ekonomije mi studente učimo važnoj lekciji, to je cjenovna elastičnost tražnje. Kada povećate cijenu to neminovno ne znači da će vam se povećati prihod. Prihod može da vam opadne. Zašto će vam prihod opasti? Zbog toga što postoji konkurencija kod koje će vaši potrošači i korisnici usluga otići i neće koristiti vaše usluge. Dakle, pored Crne Gore kao turističke destinacije postoji Albanija, Hrvatska, Grčka. Ja sam prošle godine bio u Španiji, poslovno, i vidio sam da cijene u marketima nisu veće, nego čak i niže, u odnosu na ovdje. To je prva lekcija koju će naši ugostitelji savladati na teži način. Tako što će im prihodi opasti.
Ja nisam turizmolog, ali turizam treba doživljavati holistički, ukupno. Vi morate da imate solidnu putnu infrastrukturu, da ne morate po sat vremena da se vozite od centra Bara do Sutomora. Morate da imate riješeno pitanje kanalizacije. Kad imate veliki broj smještajnih objekata onda to smanjuje i cijenu po kojoj možete da ih ponudite. Tamo gdje imate dosta divlje gradnje, vi ćete na tim mjestima imati i neke turiste koji nisu baš elitni turisti. Ali gdje imate ambijentalnu gradnju kao što je to Stari Bar, Virpazar, kao što su to lijepa sela između Rumije i Skadarskog jezera, tamo ćete imati i elitne turiste koji dolaze vrlo često iz Zapadne Evrope. Oni su spremni da plate za taj mir i kvalitet. Vidim da su sad lokalne samouprave pokrenule da preuzmu priobalno područje, odnosno da se Morsko dobro ukine, i meni se čini da to nije loš predlog. Lokalnim samoupravama treba dati mogućnost da upravljaju priobalnim područjem. Nadam se da će imati kapaciteta da spriječe divlju gradnju. Poneko kaže da u Crnoj Gori zna da bude gora i planska gradnja od divlje, jer vam niko u divljoj gradnji neće zatvoriti prozor, a planska gradnja ponekad to zna da uradi. I da će se napraviti konačno jedan dogovor o inspekcijskim nadležnostima, da se zna ko treba da vrši kontrolu kvaliteta vode i higijene i svih tih aspekata koji treba da daju kvalitet našoj turističkoj ponudi.
Prema tome, potrebno je da se lokalnim samoupravama da i veća nadležnost. Treba im dati i priobalno područje koje može biti značajan resurs, a ja se nadam da će naše lokalne samouprave to odgovornije raditi nego što je to Morsko dobro radilo i da će zaštititi priobalno područje od dalje devastacije. Čuo sam jednu dobru rečenicu: „Mi više ne možemo govoriti o primorskoj magistrali, mi možemo govoriti o lokalnoj cesti.“ I zaista, primorska magistrala je postala lokalna cesta. Nama treba nova magistrala. Čuo sam kada je bio jedan razgovor o planiranju putne mreže (tu su bili Barani, panelisti, gospoda Raičević i Đurović), o mogućnosti da se gradi jedan put koji bi, ako se ne varam, prolazio kroz Crmnicu i izlazio na put između Budve i Cetinja, dakle, to bi, na neki način, bila zaobilaznica jer vidimo da je sadašnja putna infrastruktura jednostavno prevaziđena. Sutomore, Bar, Budva… jesu uska grla u saobraćaju.
