Gost Radio Bara bio je Admir Glamočak, poznati sarajevski glumac, koji je sa Željkom Milovićem govorio o karijeri, ratu u Bosni, filmovima koje je snimao, ali i predstavi Kamernog teatra 55 “Sjećaš li se Doli Bel?”, s kojom je gostovao u Baru.

RB/BI: Mislim da ste u život naše generacije ušli tokom noćnog programa “Crna ovca” Televizije Sarajevo, kada je prvi put u komadima prikazana sada već kultna “Audicija”? 

GLAMOČAK: Jeste, to je zapravo bio ispit koji smo mi radili na drugoj godini Akademije scenskih umjetnosti kod profesora Bore Stjepanovića, oživljavali smo zapravo likove koji su bili kandidati sa prijemnog ispita, žive ljude, naše kolege. Tada se mogao gledati prijemn ispit i onda smo birali one koji su nam bili zanimljivi i naravno prerađivali, mijenjali imena… Tako je zapravo nastala polovina buduće “Audicije”, a godinu dana kasnije klasa Emira Kusturice takođe je napravila na istu temu zadatak imitacije i skice za lik. Onda smo to poslije spojili i izabrali ono što smo mi mislili da je najbolje, pa napravili od toga predstavu koja je živjela dugo.

RB/BI: To je bila Otvorena scena “Obala”? 

GLAMOČAK: Jeste, prva nezavisna scena u Sarajevu. Zapravo, to je trebalo biti samo neka “laboratorija studenata glume”, ali smo pokušali da napravimo mjesto na kome ćemo moći igrati, jer kad je Akademija oformljena nismo bili baš dobrodošli u sarajevskim pozorištima. Nismo, naime, bili ni iz Beograda, ni iz Zagreba, a Sarajevo je u tim vremenima osjećalo da je provincija i tako se ponašalo. No, odjednom se kao tu sad neki glumci profesionalno stvaraju… tako da nismo baš bili dočekani super. U prvoj generaciji su bili Mladen Nelević, Jasmin Geljo, Željko Kecojević, Mina Muftić, Jelena Čović, Irina Dobnik, Amela Milunović… i sebe da pomenem. 

RB/BI: Branko Đurić Đuro nije bio u prvoj klasi?

GLAMOČAK: Ne, Đuro je upisao Akademiju nakon nekoliko godina, jer je puno puta izlazio na prijemni. Zanimljivo, mi smo išli skupa u Gimnaziju, dva razreda susjedna, ali ja sam završio, a on je tek upisao Akademiju, pa sam mu bio asistent. Eto, napravio je ozbiljnu karijeru.

RB/BI: Jeste li vi tada, poslije emitovanja “Audicije” u “Crnoj ovci”, mogli uopšte očekivali da će cijela Jugoslavija da gleda u vas kao u male glumačke bogove? 

GLAMOČAK: Ma ne, mi smo bili klinci, nismo imali pojma… Počeli smo to igrati na toj Otvorenoj sceni “Obala” pred 50 ljudi, pa se onda popelo na 250 u nekoj sali koja prima, objektivno, 150 ljudi… I onda na poziv iz “Zvezdara teatra” smo zapravo postali dio njihovog repertoara u Beogradu… Nismo mogli u Jugoslaviju iz Sarajeva direktno, već preko Beograda. Mi smo možda igrali po Bosni, negdje, ne mogu se sjetiti, ali u Beogradu, u “Zvezdara teatru” smo odigrali 100 predstava. I onda su na stotu predstavu došli Raka Đokić i Lepa Brena i ponudili nam angažman, odnosno turneju po cijeloj Jugoslaviji… Vjerovatno ne postoji selo, a kamoli grad, u kojem nismo igrali. Mi smo se zapravo zabavljali svo vrijeme dok smo igrali tu predstavu i to je ono najljepše što se može dogoditi. A stvarne likove smo pokušali tako dobro “umotati” da ne bi neko bio povrijeđen, jer nije zadatak imitacije da karikira neke ljude, da udara na mane, već da istakne specifične detalje koji su dragi, simpatični. Lepa Brena i Raka Đokić su dio ekipe kasnije ubacili u film “Hajde da se volimo”, bili smo u nekom maju-junu na otoku Lopudu, družili se lijepo. 

RB/BI: U toj postavi prve “Audicije” igrali ste dva lika: Simonidu Puhalo i Mustafu Sudžuku. Čuveni naslovi u novinama: “Koja ima bolje noge, Simonida Puhalo ili Lepa Brena?”. Prezime Sudžuka uglavnom asocira na Dženanu Sudžuku, ženu Gorana Bregovića?

GLAMOČAK: Dženana Sudžuka i ja smo išli skupa u osnovnu školu i Gimnaziju, tako da smo prijatelji bili. Meni je njeno prezime uvijek bilo zanimljivo, tako da sam ga posudio za predstavu. A ime Mustafa mi je nešto išlo uz taj karakter koji sam napravio,

RB/BI: Simonida je kompleksniji lik, ona je imala i psihofizičke sklonosti ka raznim stvarima… 

GLAMOČAK: Sjećam se te djevojčice koja je polagala, taj stvaran lik koji je poslužio da nastane Simonida. Ona je toliko bila isprepadana i zbunjena da nije znala šta treba prije – mahnuti rukama ili reći “Ja sam galeb”, u Nininom monologu iz “Galeba” Čehovljevog… 

RB/BI: I u jeku najveće popularnosti, desilo se što se desilo, krvavi rat u Jugoslaviji, najkrvaviji u Bosni…

GLAMOČAK: Kad je počeo rat, mi smo mislili to će biti gotovo za 15 dana, za 20 dana. Išli smo na neke mitinge, podrške protiv budalaštine. Jugoslovenska narodna armija je prošla pored tog mjesta ispred Skupštine gdje smo mi bili okupljeni, a mi smo aplaudirali našoj armiji, koja se zapravo samo popela gore na brda i okrenula cijevi prema Sarajevu i krenula razvaljivati grad. Mi smo bili, ono, stvarno, naivni Bosanci koji su pokušavali na bilo koji način… Nismo mislili zapravo da je moguće da se to nešto dogodi. Mislim, rat je bio počeo i u Sloveniji i u Hrvatskoj, ali nismo mislili da može i kod nas, pa đe će u Bosni…

RB/BI: I onda…

GLAMOČAK: I onda, treba ostati živ i probati ostati zdrav. Ja sam predavao glumu prije toga na Akademiji scenskih umjetnosti u Sarajevu i igrao u pozorištima. Šta sam drugo mogao nego nastaviti raditi to što sam radio i prije rata, tako da sam napravio sebi neku iluziju normalnog života. Svi mi koji smo ostali tu, pravili smo divne predstave i nije se ugasio život. Čak je bilo više premijera tada nego poslije rata, jer se scene nisu opremale sa scenografijama od stotina hiljada maraka nego sa onim što si našao u fundusu, igrali smo u kostimima na kojima se svaki dan oduzimalo po par centimetara jer smo svi gubili kilograme. Nismo imali šta da jedemo, ali smo imali mogućnost da igramo i to je bilo divno. Učili smo neke nove generacije glumi, stvarali sebi nove partnere jer je mnogo ljudi otišlo iz razloga. Svi su napravili svoje izbore, neko prisilno, neko ovako ili onako… Ja nikoga ne krivim, niti imam pravo kriviti što je otišao, svako se spašavao na svoj način. 

RB/BI: Reklo bi se da vam je pozorište tad bilo terapija?

GLAMOČAK: Pozorište je tad bilo terapija, ali je bilo i život. To je bila jedina opcija da se baviš problemima drugih ljudi, da ne bi mislio na svoje probleme, da ne poludiš. Ja sam 1993. dobio sina i šta sad ti možeš tu, đe ćeš? Bio sam dekan Akademije, imao sam platu pola njemačke marke, a kafa je bila jedna marka. Kilogram šećera je bio sto maraka, litar ulja sto maraka. Ako se neko iz svijeta sjetio da nam pošalje nešto, Udruženje glumaca iz Londona, recimo, onda si mogao imati šećer ili nešto… To je bilo iskustvo koje jeste promijenilo naše živote, obogatilo naš duh i ne znam šta, ali ga ne bih poželio nikome. Nikome. Navešću jedan praktičan primjer – nije se kasnilo na predstavu ili probe, jer ako zakasniš kolege misle da si poginuo, i onda kreće tuga, nema posla.

RB/BI: Kako je tekao oporavak nakon rata? 

GLAMOČAK: Moram priznati, ne sistemski nego stihijski. Oporavljao se kako je ko umio. Ja sam shvatio da sam poslije rata dobio klaustrofobiju jer mi je bilo neugodno u liftu. Onda sam išao pješke, na 11. sprat u neku zgradu, gdje sam morao svaki dan obilaziti neku osobu. Pa odem kod neke gospođice koja je bila psiholog, mlađa neka djevojka koja se vratila iz Amerike, i ona kaže: “Hajde sada odavde odmah u lift.  Suoči se sa strahom”. I ja uradim. Tako sam pobijedio to nešto što mi je rat ostavio kao posljedicu koju znam – ovo što ne znam, znaju ovi oko mene. Pojavili su se nakon rata neki bonovi koji su zamjenjivali pare,  pa su poslije pojavile i pare, za igranje 20 predstava – 100 maraka!  Za sve nas, to je bio ogroman honorar, tako da smo bili zadovoljni nekim malim stvarima, koje su ti omogućavale da živiš kvalitetnije.

RB/BI: Prvi “izlazak” BiH na javnu scenu bio je Fazlino učešće na “Eurosongu”, sa pjesmom “Sva bol svijeta”. Kako ste to doživjeli?

GLAMOČAK: Tad nije bio tunel ispod piste, već su trčali preko nje da bi došli do aviona, u strahu od snajpera. Otišli su, imali taj nastup,  bilo je zapaženo… A mi smo se smijali poslije kao što je u Sarajevu uvijek šega, da je Fazla pjevao refren “Sva bol svijeta je noćas u Bosni, ostajem da bolu prkosim”, a on se nije vraćao poslije te Eurovizije, nego je negdje vani ostao. 

RB/BI: Da, ali nažalost, ta vizura Evropske unije i svijeta, i prikazivanje opšteg bola i opšte tuge (ali to niko ne osjeća nego onaj po kome puca) stvarno je bila i ostala licemjerna, jer se svelo maltene na prikazivanje malih egzotičnih kućnih ljubimaca… To je odlično prikazao u filmu “Remake” Dino Mustafić.  

GLAMOČAK: Mislim, oni sad, poslije 30 godina od rata kažu da da nisu reagovali dobro. Ali im je trebalo 30 godina da kažu da nisu reagovali dobro. I na neke stvari koje se trenutno događaju opet ne reaguju dobro, pa nikome ništa. Ja mislim da politiku treba ukinuti, zabraniti… Ustavno zabraniti.

RB/BI: Bosanska kinematografija, valjda sticajem okolnosti ili namjerom, od te 1993. do danas puna je ratnih filmova. Bilo je tu i uspjeha. “Ničija zemlja” je dobila Oskara, mada je po meni tu nagradu daleko više zaslužio “Remake” Dina Mustafića, teški i brutalni film u odnosu na razvodnjenu varijantu “Ničije zemlje” bližu zapadnjačkom, “lakšem” poimanju rata. Da li su bosanski glumci nažalost osuđeni na te ratne teme? 

GLAMOČAK: Pa ne, igrali smo mi filmove sa drugim temama,  ali prosto nekako svako ima potrebu, barem naknadno, da kaže svoj stav o tome šta je bilo u ratu. Znam da među glumcima ima ono: “ne opet ovo”, ali mi cijeli rat nismo igrali ništa što je bilo rodoljubivo, što je bilo bosansko u nekom smislu, hajdemo reći državotvorno, mi smo igrali Čehova, Šekspira, Molijera, Mihića, Kovačevića, autore iz cijele bivše Jugoslavije, izvodili smo “Kosu”… Kad se rat završio, nekako je čovjek imao dug i potrebu da to uradi. Ja nisam umoran od tih tema, zato što je očito da niko ništa nije naučio iz sve te užasne tragedije kroz koju smo mi prošli i čiji smo bili dio.

RB/BI: U jednom od omiljenih filmova, “Gori vatra” glumite Hamdiju. To je ostvarenje, rekao bih, jedan savršen sklop glumaca koje je izabrao Pjer Žalica.

GLAMOČAK: Pjer voli da radi sa ljudima koji mu gode, voli njihov humor ili su mu prijatelji na neki način. Mi smo toliko izgarali radeći taj film, željeli smo da damo najbolje od sebe. Mislim da je to bio njegov prvi igrani film i toliko mu je bilo važno da svima bude dobro, da bude kako je zamislio… Taj film mi je ostao kao neko najljepše snimanje u životu. Inače, veliki Bogdan Diklić čak nije bio neka prva opcija Pjerova, mislim da je to trebao igrati Bekim Fehmiu i da je iz nekog razloga vrlo kratko pred snimanje morao otkazati učešće. I onda je Dik došao. I zasijao. Nastup je začinio nekom jednostavnošću, radošću, posvećenošću koja je obasjala sve nas. Stvarno smo divno radili svi zajedno. 

RB/BI: Sa Pjerom ste poslije sarađivali i u tragikomediji “Koncentriši se, baba” sa velikom Mirom Banjac koja je cio film maltene provela u krevetu.

GLAMOČAK: Ala smo se dobro zabavljali na tom filmu. Ona je bila divna. Ležala je u onom krevetu i tražila pauzu da puši i da ide u toalet. To su bili jedini njeni zahtjevi. Radili smo još jedan film, “Praznik rada”, čime je on htio zaokružiti trilogiju “Gori vatra” – “Kod amidže Idriza” – “Praznik rada”. 

RB/BI: Moram da kažem da ste od svih vaših uloga, a pogledao sam ih dosta, meni apsolutno najupečatljiviji u onoj maloj u seriji “Koža”. Izuzetno je teško bilo gledati tu scenu. Igrate čovjeka koji je u naletu ludila, nakon što su mu pobijena djeca, ušao u zgradu, i ubio komšije koje je pazio i posjećivao, pa od tada čekao mirno godinama njihovog sina da dođe i da se osveti. I onda se on konačno pojavljuje… Ta scena nije duža od pet minuta. Kompletna katastrofa i tragika rata je uspjela da uđe u tih pet minuta. Bili ste zaista briljantni, ne pamtim da je dugo neko bio tako upečatljiv u balkanskoj kinematografiji.

GLAMOČAK: Kad su me zvali za tu ulogu, rekli su mi da mi moraju reći da su dvojica mojih kolega odbili da to igraju. Rekoh, dobro, pošaljite, ne znam šta je. Ja u tom trenutku nemam pojma o čemu se radi. I ne znam ni koje su kolege, nisam želio pitati. Pročitam, vidim, vrlo je onako glumački zahtjevno, ali kažem okej. Vrlo brzo smo se dogovorili oko tehničkih stvari i ja sam pošao u Banja Luku. Mi smo to iz dva tejka snimili. Zagrlio me taj reditelj, zahvalio se. Sjeo ja u auto, vratio se kući. 

RB/BI: Gostujete s predstavom “Sjećaš li se Doli Bel?” Prvo asocijacija su Abdulah Avdo Sidran i Emir Kusturica.

GLAMOČAK: Da, ali predstava odstupa od filma. Glavni junak Dino se vraća u Sarajevo nakon ovog posljednjeg rata i nalazi kutiju, koja otvara njegovo sjećanje. Davor Golubović igra Dinu iz vremena šezdesetih, a Feđa Štukan današnjeg Dinu, koji je ušao u praznu kuću. Ja sam dio procesa nastanka predstave preskočio, jer ove dvije uloge koje igram trebao je igrati pokojni Saša Petrović. On se nešto razbolio i sedam dana pred premijeru su mene pozvali da spasim. Ja kažem, dobro, ako je nešto malo, spasiću, ali ako je, ono, veliko, zahtjevno, kako ću, nisam prošao kroz proces, prva mi je predstava sa Kokanom Mladenovićem, ne znam njegov način, ne bih volio zeznuti nešto dobro. Ali, već sljedeće jutro poslije prve večernje probe, osjećao sam se kao da sam s njima dugo. Inače dosta igram u Kamernom teatru 55, a partnerica mi je Tatjana Šojić, s kojom imam dosta predstava i super mi je sa njom raditi, tako da nisam osjećao nikakav napor.

RB/BI: Neko je morao da prilagodi originalni Avdov scenario. 

GLAMOČAK: To su radili Kokan Mladenović i Vedran Fajković, a glumci su u pojedinim scenama pravili intervencije. Avdo je dolazio na neke probe i rekao je, poslije premijere, kad ga je Emir Hadžihafizbegović izveo da se pokloni sa nama: “Pa ne znam, ja ovo osjećam nekako k’o da i jeste moje, a k’o da i nije moje”.

RB/BI: Hoćemo li se složiti da niti je Kusturica bez Avda bio pravi Kusturica, niti su Avdova scenarija bez Kusturice bila ona prava… Hajde da ne računamo “Kuduza” sa Kenovićem…

GLAMOČAK: Oni su se uvijek sporili ko je više napisao unutra, ali to mi je onako izgledalo kao neko dobro sarajevsko zezanje. Ja mislim da ono sve što su poslije pokušavali iznegirati poslije ovih događanja groznih, da zapravo nikad nisu uspjeli – ta veza je prosto nešto što se nekad stvori na tom profesionalnom planu, neraskidivo, bez obzira na uvjerenja. Kusturica je savršen reditelj, a Avdo bio savršen scenarist. 

RB/BI: Predstavu “Umri muški” igrate punih 35 godina. Kako je to moguće?

GLAMOČAK: Stvarno je tako. Tatjana Šojić, Senad Bašić i ja to igramo punih 35 godina. To je tako živa predstava koja dozvoljava improvizacije. Stvarno je nešto u čemu mi baš uživamo. Očigledno, i publika.  

RB/BI: Vi ste zaposleni na Akademiji kao profesor, a u teatrima gostujete. Je li se promijenila ta vizura glumaca u Sarajevu, čuli smo se kako je bilo za vrijeme “Audicije”. Imaju li glumci kultni status u Sarajevu?

GLAMOČAK: U Sarajevu niko nema kultni status, niko nije zvijezda, niti možeš biti, to je i okej. Sarajevo te brzo spusti na zemlju ako izigravaš veličinu. Zato zapravo nas nije zaludilo taj uspjeh “Audicije”, ni svega šta smo postigli na toj Otvorenoj sceni “Obala”, ni u teatrima, ni poslije na filmu, ni u serijama.

RB/BI: To čak ni Bregović ne radi. 

U Sarajevu ne. Ali, to je super da nam drži balans. Drži nas to čvrsto na zemlji.