Naša sugrađanka, kapitenka crnogorske odbojkaške reprezentacije, Tanja Bokan, danas je gostovala u programu Radio Bara. Istakla je da joj, nakon karantina u Manili, ovaj u Crnoj Gori mnogo lakše pada i apelovala na Barane da se pridržavaju propisanih mjera.
Sa njom je razgovarao Ilija Kovačević.
RB: Razgovarali smo još dok si bila u Manili, kada je sve ovo počinjalo, potom si, početkom ovog mjeseca, avionom iz Frankfurta stigla u Crnu Goru. Sada si u karantinu.
TB: Da, čuli smo se sredinom marta. Ja sam u Manili bila od 12. marta u samoizolaciji, tamo su ove mjere predostrožnosti bile već uvedene, tako da nekih 19-20 dana, koliko sam bila u Manili nisam bila u mogućnosti da odlazim ni u markete ni da izlazim vani. Već sam, znači, bila dvadesetak dana u samoizolaciji. To mi je mnogo teže padalo zato što nisam imala nikoga pored sebe, a stan je takav da nisam imao ni balkon, jednostavno nijesam bijelog dana vidjela. Aerodromi su bili zatvoreni, letovi otkazani, sve to je stvaralo psihološki pritisak. Poslije nekih 20 dana traženja solucije, uspjela sam da se vratim sa letom iz Frankfurta u Crnu Goru.
RB: Kako su izgledali ti dani, od Manile do Dohe, potom do Frankfurta?
TB: Putovanje je bilo izuzetno dugo. Tog dana iz Manile je bilo 18 letova, od kojih je 17 otkazano. Jedini let koji je realizovan bio je upravo taj za Dohu, na koji sam se ukrcala. Bila su to duga četiri dana. Provela sam dva dana na aerodromu u Frankfurtu, najteže je bilo odlaganje, jer je let trebalo da bude u 14 sati, ali zbog crnogorskih državljana koji su stizali iz Meksika, sa Maldiva, iz raznih djelova Amerike, Južne Afrike, bilo je problema sa prtljagom i onda smo morali sve to sačekati, tako da je avion poletio tek oko pola šest. Stigli smo kad je već bio policijski čas i sve je dugo trajalo. Tek oko ponoći ja sam uspjela da stignem kući i da budem u samoizolaciji. Sav taj umor i napor u protekla četiri dana su zaboravljeni onog momenta kad sam stigla u Crnu Goru.
RB: Pratili smo sve na društvenim mrežama, sve je bilo vrlo emotivno, pogotovo još dok ste bili u avionu, potom i na izlasku, kada ste kročili na podgorički aerodrom.
TB: Da, čak i poslije toga, zahvaljujući raznim portalima i društvenim mrežama, meni naredna tri dana u karantinu uopšte nijesu bila dosadna. Dobila sam jako, jako puno predivnih poruka i najdraže mi je kad pročitam da je to u ljudima probudilo emocije. Više od pola poruka bilo je tipa „Natjerala si nam suze na oči dok smo gledali“. I zaista, na aerodromu je toga dana bilo dosta starijih ljudi. Meni je srce bilo ispunjeno emocijama, baš zbog njih, jer su zaboravili na svo to čekanje, na svu muku koju nam je priredila trenutna situacija sa koronom i sa problemima kako se vratiti i da li se uopšte možemo vratiti u zemlju. Oni su bili toliko nasmijani, toliko veseli, da sam se osjećala baš ispunjeno, bila sam presrećna.
RB: Kad prođe sva ova situacija vezana za koronavirus, ostaće i video zapis, koji se našao i u spotu Bojana Delića…
TB: Ja sam se šalila tih dana da me svuda ima- samo fali da me neko stavi na pakovanje jogurta ili tako nešto. Drago mi je zbog toga što je to upravo Bojan Delić, jer je to jedan od mojih omiljenih pjevača, izuzetno volim i cijenim njegov rad. To mi imponuje i srećna sam zbog toga. Nadam se, zaista, da će sve ovo što prije da se završi i da će ovo ostati neka simpatična anegdota. Ja u svemu tražim pozitivnu stranu, srećna sam jer konačno možemo malo da se posvetimo familiji. Ja to još uvijek ne mogu, ali se radujem isteku mog karantina, koji je za 18 dana. Radujem se što ću biti sa familijom i potrudiću se da nadoknadim sve ono što sam izgubila za 16 godina u inostranstvu.
RB: Ostaje još 18 dana da se izdrži, iako je već sada, kad si u Crnoj Gori, potpuno drugačija situacija. O sportu nećemo pričati ovom prilikom, za to će biti vremena i prilike. Za kraj, šta poručuješ Baranima i građanima Crne Gore.
TB: Nekako je poražavajuće kada sam čula da upravo u Baru ima najviše privedenih. Pročitala sam negdje naslov da se u Baru najmanje poštuju sva ta pravila. Nadam se da će Barani da shvate ozbiljnost situacije i da pokušamo na neki način da što prije izađemo iz ovog haosa. A to ćemo upravo postići poštovanjem pravila – i distance, i neizlaska bez prijeke potrebe, razumijem one koji moraju da izvedu kućne ljubimce. Ipak, bolje 15 dana kući nego narednih dva mjeseca pod policijskim časom ili slično.
