Radio Bar je, u cilju obilježavanja 40 godina postojanja, pokrenuo serijal gostovanja bivših radnika, urednika, direktora – drugi gost bila je dugogodišnja urednica “Barskih novina”, vd urednica Radio Bara, Gordana Vujović. Sa njom je razgovarao urednik Bar Infa Željko Milović, upravo na gošćin rođendan, iako niko u Radiju nije znao za to.
Ti si peta zapošljena u Radio Baru, a u firmu si došla kao jedina koja je imala iskustvo rada na radiju?
Da nabrojim: direktor Boro Stojović, novinar Ljiilja Đinđinović, tonac Željko Šekarić, spiker Vlasto Bulatović i ja kao broj pet. Boru je kao hleb trebao neki novinar, pa je došao u Zavod za zapošljavanje i pitao ima li tu nekoga ko bi mogao da se uključi. Nakon toga je stigao u školu „Meksiko“ u kojoj sam tada menjala nastavnika Bata Mučalicu, i kao u filmovima ponudio mi stalni posao… Tako sam došla u Radio i godinama sve kolege zezala da sam jedini novinar koji je u kolektiv došao bez protekcije. Oktobra 1979. sam ušla u Radio, a radna knjižica mi je overena prvog novembra. Prvi ozbiljan intervju sam imala početkom novembra, sa Jusufom Kalamperovićem, koji je bio komandant Štaba civilne zaštite nakon zemljotresa. Razgovarali smo u šatoru kod Crvene zgrade.
Kako je izgledao prvi dan na poslu, u kompleksu prikolica-planinarska kućica-autobus?
Boro me je poveo u prikolicu da me upozna sa kolegama. Onda sam ustanovila da ja Ljilju Đinđinović u stvari poznajem, jer smo studirale na istom fakultetu. Ona je malo mlađa od mene, ali smo diplomski zajedno radile, tako da smo diplomirale isti dan.
Kad je bila kiša, velika kiša, nije bilo programa u autobusu/studiju?
Naravno, sto puta. To je osećaj kao da si u ekspres loncu. Onda bismo govorili da zbog tehničkih smetnji moramo da prekinemo program. To je bila strašna buka. Autobus jeste imao neki tapacirung, neku bednu izolaciju, ali to ništa nije pomagalo. Kad pljusak naiđe i kiša udara u onaj lim, to je neverovatan zvuk bio. Nema šanse da nešto radiš.
U prikolici ste imali i mlada pojačanja, niste sve sami radili?
U prikolici su bili, sećam se, neki nastavnici iz škola koji su pomagali, devojke iz Gimnazije, talentovane, Dragana Janković, sad Martinović, Irina Zonjić takođe… One su prikupljale vesti, dosta radile. Zarija Lekić takođe, iz škole je dolazio. Kad nešto zapne, onda smo u pomoć zvali Boška i Moma.
I sa ogromnim magnetofonom „Uherom“ na ramenu…
Od „Uhera“ imam noćne more. To ne možeš da opišeš nikom, ne znam koliko je bio težak, ali znam – kad sam ga nosila, deset centimetara mi se spusti rame. To je užasno bilo.
Tvoje kolege iz tog perioda, ne samo iz prikolice, nego i kasnije iz barake, kažu da si bila surovi profesionalac. Govorili su: „To je bio pravi magarac od žene, koliko je ona radila“.
Hvala im što tako govore, istina je živa. Potpuno su u pravu, mogla sam 24 sata da radim, nekad sam tako i radila kad smo novine uređivali. Mi smo to toliko shvatali ozbiljno da danas verovatno ne bi niko razumeo. I onda radim u štampariji sa Jadrankom Raspopović, kucamo, buljimo ceo dan u ekran za slaganje tekstova. I umorim se, već je jedan sat noću, ne znam više kako se zovem, odem u direktorsku kancelariju u kojoj tad nema nikoga, sastavim dve fotelje, otkunjam od dva do četiri posle ponoći, dižem se i nastavljam da radim.
U publikacijama se period 1981 – 1984. ponekad naziva „zlatnim godinama Radio Bara“ – počeo je Jutarnji program, Dječiji program, specijalizovane emisije, prenosi utakmica uživo, počele da izlaze „Barske novine“…
Deluje onako izlizano kad se kaže, ali mi smo stvarno bili kao porodica. Pet puta više vremena smo provodili u Radiju i oko Radija nego kod svojih kuća. Režija nam je bila, to je poznato, omiljeno mesto, svi se skupimo, gledamo šta neko priča tamo, šta se radi u studiju, tu smo u stvari pravili i žurke, puštali muziku za svoju dušu kad prođe program, a ponekad i dok traje program. Kad smo kod režije, koja stvarno zaslužuje da o njoj pričamo, imala sam ozbiljno, ali fenomenalno iskustvo sa Nocom Brajovićem. Tek je počeo da radi i možda nedelju dana pre toga izbori su bili opštinski, predsednik Opštine Blažo Orlandić, s nama fenomenalan, ali strah i trepet, čovek od autoriteta. Ide program radijski, javljaju se reporteri sa terena, to je bilo kao da su savezni izbori. Neko je došao sa „Uherom“ i snimkom iz neke izborne komisije, i dok najavljujem materijal sa terena, čekam da ga u etar pusti Noco. A Noco mlad, ne zna kako da pusti. Tek je počeo čovek, nekoliko dana pre toga i niko ga nije naučio. Ja se preznojila, uhvatila me panika, on mučenik još više od mene, ali kad je neko majstor – majstor je. Pustio je jednu muzičku numeru, setio se, uključio „Uher“ na slušalice i preko njih pustio u program. Samo što nismo pevali od radosti kad je to otišlo u program, ali kako je to spojio, da ga sad pitaš, verovatno ni sam ne bi znao.
Malo ljudi zna kuriozitet – ti si, kao tadašnji v.d. urednik Radija, bila prvi urednik Emisije na albanskom jeziku, a pritom ne znaš ni riječi tog jezika.
Istina je, ali sam imala prevodioca, divnu gospođu Servetu Kacić, divno smo sarađivale. Nismo imali nikakve specijalne vesti za albansko područje – to su bile iste vesti koje smo mi emitovali, samo što ja napravim izbor, i Serveta prevede. Ali sam imala i teške momente u vezi s tim. Imali smo frku neku, neke smetnje na vezama su bile, krčanje, ništa nije moglo da se čuje, pa su me tonac i Serveta pitali šta da rade. Prekinuli smo program, ali su onda mene iz Državne bezbednosti zvali na razgovor da objasnim zašto nije emisija išla do kraja.
Ti 1982. postaješ urednik novina…
Posle nekoliko brojeva koje su uredili Momo Popović i Maksim Lutovac bio je konkurs i ja sam prvi zvanično izabrani glavni i odgovorni urednik novina. Bio je to jedan stvarno divan period, u smislu – ubijaš se od posla, ali imaš divan osećaj da radiš nešto stvarno važno. Završimo broj u četiri ujutru, pola pet i svi tu budu sa nama, Ćaki je bio direktor, neko donese piće, neko burek i sednemo na stepenice štamparije, pijemo i jedemo kao na radnoj akciji. Da ne pričam da je čitav Informativni centar bio u baraci kao porodica. Mi smo jedni drugima išli na venčanja, na svadbe, na čestitke kad se nekom rodi dete, zajedno na ekskurzije… Imali smo radnu akciju, par godina od useljenja, krečili smo baraku, nedelje jedne, na čelu sa direktorom Borom Stojovićem koji je imao kapu od novina na glavi. To je bilo takvo zafrkavanje i tako fenomenalan dan…
U periodu tvog uredništva, tih nekoliko godina, često je mijenjan logo novina, sadržina, tražili ste se…
Pa, nismo bili iskusni, tek se bili navikli na Radio, a onda sam i ja bila nekako rastrzana, baš lično ja. Ne zbog nekog specijalnog angažmana, nego takve su bile okolnosti. Ljilja je bila na bolovanju, trudničkom i porodiljskom, tako da sam ja bila i v.d. Radija i novina i nisam znala kud udaram. Drugo, mi smo se praktično na tim novinama učili. Nismo imali gde da vidimo ni kako lokalne novine izgledaju. A ja sam bila strašno ambiciozna kad sam bila mlada, tako da sam se trudila da to bude najbolje što može, i više nego što može. Na primer, za prvu godišnjicu novina, to onako s ponosom mogu da kažem, mi smo uspeli da uradimo intervju sa Tempom, koji je tada bio zverka, penzioner ali strašno ugledan i poštovan čovek, ne samo ovde, nego u jugoslovenskim razmerama i nije bio poznat po tome da rado anonimnim novinarima daje intervjue. Međutim, ja sam nekako uspela njega da šarmiram i on je pristao na taj razgovor – bili smo Vicko i ja i Zajko Đurović u Reževićima dva-tri puta u njegovoj kući, pokazivao nam svoju baštu i pili dobru lozu sa njim.
Zoran Živković je u to vrijeme „eksplodirao“ kao mladi, perspektivni roker-novinar, koji se bavio off-temama…
Zoran je, ti znaš, naša pričalica čuvena, nekad te zaboli glava od njegove priče, a nekad i ne. Niko mi u životu nije lepše prepričavao filmove i pozorišne predstave od njega. Ja sam tada čeznula za beogradskim kulturnim životom, a on je još bio student, išao je povremeno da polaže ispite i onda obavezno odgleda neku od tadašnjih hit predstava, pa kad se vrati, stavi ruke u džepove i šeta po kancelariji, prepriča mi. U momentu poverujem da sam bila tamo. Taj Jutarnji program, njegov i Nocin, stvarno je bio senzacija. Ljudi su bukvalno, pričali su mi, srednjoškolci pretežno mlad svet, navijali satove ujutro u šest sati kad počinje Jutarnji.
Ako je „zlatno doba“ Radio Bara bilo do 1984. godine, od 1987. počinje period koji se i dalje u razgovorima obično preskače, neko iz razloga da se neko drugi ne uvrijedi, neko što mu se ne ništa iz tog perioda ne dopada, a neko jer misli da je sve kasnije moralo biti drugačije. Sa profesionalne strane gledano, ne ulazeći u sadržaj tekstova, u vrijeme „dešavanja naroda“ novinari Radio Bara i „Barskih novina“ su svuda stizali, od Žute grede do parlamenta…
Uopšte ne mogu da se setim kako smo dopirali do takvih mesta, kako smo se uspeli organizovati, kako je to funkcionisalo, ali smo stizali, jesmo. Recimo, kad je Žuta greda bila, Aćim je išao kao zainteresovan za te događaje, kao akter događaja, pa smo imali informacije sa lica mesta… Sećam se da sam bila delegat iz Crne Gore na poslednjoj skupštini Saveza novinara Jugoslavije u Beogradu. To je bilo posle Žute grede. I tada sam gledala kako se raspada Udruženje novinara, a kasnije, kako su se događaji dešavali, često mi je padala na pamet ta poslednja skupština.
Činjenica je da je ta 1988. godina donijela Radiju novinarsku nagradu za podvig godine od Udruženja novinara Crne Gore, ali i dalje je neobjašnjiva transformacija – kako je od jednog socijalno angažovanog rada Radija došlo do nacionalno angažovanog rada Radija. To je još uvijek nejasna situacija.
Da ti iskreno kažem, i meni je nejasna. Ja uopšte ne znam kako se to desilo. Tada su događaji preticali jedni druge, to je klizilo, onako… Sećam se, Boško Milošević, koga smo mi svi doživljavali kao doajena, za mene je bio bog novinarstva, u tim nekim vremenima me jednom zove da se vidimo i popijemo kafu. I onda me je pitao, ali tako dramatično: „Goco, šta ćemo mi da radimo? Šta će ovo da bude?“. Znači, on koji je prošao sito i rešeto, i u poslu i u životu, on mene pita šta da radimo. Kad on ne zna, kako ja da znam koja sam mnogo „manja“ od njega? Bilo je ružno vreme, svi smo srljali – i oni koji su sedeli u Opštini, i mi u Radiju, niko se nije tu najbolje snašao. I onda, oni u Opštini prete gvozdenim metlama, ti pobesniš pa si još sto puta gori, a posle gledaš da li si normalan što si to rekao i napisao. Mislim, što bi rekli u mom zavičaju, prosto je bila „krenula mast u propast“.
Iz Radija si 1989. prešla u „Pobjedu“?
Da budem iskrena, hvatala sam sebe da se ponekad ne trudim, nego otaljavam. Osećala sam da sam neki nivo koji sam mogla tu da postignem postigla i da nemam motiv da rastem dalje. „Pobjeda“ je ostala bez dopisnika, raspisali su konkurs i ja sam se javila, a javila se i koleginica Ljilja Đinđinović, obje urednice u Informativnom centru. Morali smo nakon toliko godina rada da idemo na testiranje, pisali smo sastav neki, neku vest. I eto, prošla sam, i ostala u „Pobjedi“ do 2004. Međutim, uvek sam samo Radio Bar doživljavala kao svoju kuću jedinu. Valjda ta emocija, ti neki pionirski koraci, prosto bila zahvalna sudbini što mi je pružila priliku da budem deo nečega što se prvi put od ničega stvara.
Malo ko zna, ali krajem osamdesetih, kada se svijet, a i Crna Gora i Bar, počeo naglavačke mijenjati, a na čelo dolazili „mladi, lijepi i pametni“, kako je bio jedan od slogana, u pomoćnoj režiji Radija si se sastajala konspirativno, u polutami, sa ljudima koji su poslije postali izuzetno bitni u Republici i državi Crnoj Gori?
Tačno. Bili su mladi, lepi, i ja sam bila neko ko je njih stvarno podržavao, ko je mislio da su oni stvarno, stvarno… Mislila sam da su neka prekretnica nabolje, učinilo mi se da bi to moglo da bude nešto onako… Neko će reći da sam bila glupa i naivna, ali sam stvarno svim srcem verovala u njih.
Zašto ste se sastajali u prostorijama Radija?
Zato što sam ja pisala tekstove koji su se njima jako sviđali, jer sam znala da pišem bolje nego oni, pa su oni moje rečenice posle koristili u obraćanjima…
Znači, ti si pomogla dolasku nekih ljudi na vlast.
Pa, da. Dakle, sudite mi kako hoćete, ali priznajem da je to istina. Uglavnom je to bilo pred sastanke sa barskim opštinskim rukovodstvom, od koga nisu znali šta da rade jer je bilo strašno složno i strašno uspešno protiv njih. Neki od njih su molili da se pre tog sastanka s njima vide sa mnom, prosto da se konsultuju, da im dam neke sugestije i ideje kako bi trebalo da nastupe. Bilo je to samo nekoliko puta, nije nešto ozbiljno, ali bilo je potpuno volonterski. A ja nisam imala dopisništvo „Pobjede“, nego sam koristila prostorije Radija. A u Radiju nemaš gde, osim u pomoćnoj režiji u kojoj je bila samo mikseta i dve razvaljene stolice, pa nema svetla nego svetli iz redakcije. E, tu sam sa jednim od najvažnijih ljudi u državi razgovarala, budućim najvažnijim…
Da li su se ti koji su kasnije postali premijeri, predsjednici i predsjednici skupština, sjetili tebe poslije?
Pa znaš šta, taj koji je bio u toj pomoćnoj režiji – jeste. Privatno nisam nikad ništa tražila, ali kasnije, kad sam imala svoju agenciju koja se bavila P.R-om, jedan od njih je bio u takvoj poziciji da je mogao, i vrlo mi je pomogao da organizujem okrugle stolove koji su bili jako važni za Bar i za Crnu Goru. Doveo je, recimo, pola Vlade.
I za kraj – neko kratko vedro sjećanje, puno pozitive.
Pa sve je ovo oko Radija puno pozitive, barem meni. Tonac Vicko Dedaj je meni bio miljenik, njegov duh je bio nevjerovatan, a dugo nam je pozdrav bio “bez brače”. Naime, nedeljom su se emitovali najslušaniji “Pozdravi i čestitke”, bio je to prvi put da možeš preko Radija nekome svome da nešto čestitaš. To je naročito voleo ruralni deo opštine, nije se moglo živeti od želja i čestitki. A morala je priznanica za njih da se uplaćuje u pošti tokom radne nedelje. I tako u nedelju počne emisija, a dečkići iz Starog Bara se sete da nisu nekom čestitali, i onda dođu na prozore barake da mole da se ubaci njihova poruka. Ako vide Vicka, svane im – pošto je on živeo na Reni, njega su poznavali. Znaju, to je njihov drug, i onda na prozoru mu daju podatke, uz uvek obavezno “Bez brače, doneču sutra pare”. Pitala sam ga jednom da li se desilo da neko nekad ne donese. Kaže – nikad. Svi su platili. Ali to Vicku upućeno “bez brače”, time smo se šalili godinama.
