Gošća emisije „Promenada četvrtkom” bila je spisateljica Jelena Vukić, autorka knjige „Vesna i jedna ljubav stresna” koja će biti promovisana u srijedu, 23. aprila u Gradskoj biblioteci „Ivo Vučković“.
RB/BI: Ovaj roman je nastavak onog prvog, neobično čitanog i popularnog romana „Milan, Vesna i jedna kuća tesna“. Logično je pitanje, kako je došlo do nastavka, jesi li odmah znala da će biti nastavka ili je do njega spontano došlo?
Vukić: Znala sam odmah da ću pisati drugi dio, naučila sam kroz svoje životno iskustvo da kad se ideja rodi, kakva god da je ideja u pitanju, treba da se zapiše odmah. Jer postoji mišljenje koje sam pročitala u jednoj interesantnoj knjizi da je ideja živa samo deset sekundi. Što bude veoma nezgodno, na primjer, u trenucima kad se tuširate ili dok vozite, ili radite nešto i niste u prilici da to zapišete, bilo u digitalnom formatu, bilo ovako staromodno, olovkom i papirom.
RB/BI: Mobilni telefoni su za tu stvar čudo…
Vukić: Evo, recimo, prije deset dana sam treći nastavak završila upravo na mobilnom telefonu jer mi je sin uzeo lap top. Plašila sam se da će mi ideja “pobjeći”, tako da sam u „notes“ ubacila tih 10-15 rečenica. Šta da se radi, važno je zapisati ideju. Tako da, kada se ideja o „Vesni dva“ javila, zapisala sam je i to je bilo prije dvije godine. Onda se polako gradila, i Vi znate, pošto i sami pišete, koliko je taj put interesantan. Zato što sam imala inicijalnu ideju i kostur, da to bude prva ljubav, da bude na neki neobični način, analogni, jer se dešava Vesni da dobija poruku na klupi, na koju odreaguje, ne vjerujući prvo da je za nju. Onda kada shvati da je poruka napisana njoj, upušta se u jednu malu digitalnu avanturu, dok to na kraju ne preraste u prvu, pravu ljubav. Eto, to je, negdje ukratko, priča o Vesni. Mislila sam da će se završiti na jedan način, onda vas priča odvede na drugo mjesto. Prosto, pisci su ljudi koji možda više od običnog svijeta upijaju stvari koje im se u životu dešavaju. Događaji kojima prisustvujete mijenjaju vam ono o čemu razmišljate, kako razmišljate, pa samim tim i ono što stvarate. Krenula je jedna ideja, a završila se malo drugačije i valjda je to ono što je najuzbudljiviji dio ovog posla.
RB/BI: Pretpostavljam da ova knjiga ima i edukativni karakter, pored ostalog u njoj postoje i zagonetke. Ali koga misliš da edukuješ kad niko ništa ne čita? Djeca u osnovnoj školi pročitaju samo siže romana na internetu. Danas je veoma teško vaspitavati djecu, jer kako u debelo uho ubosti nježnu riječ?
Vukić: Znate kako, slažem se da je danas izuzetno teško mlade privoljeti knjizi, evo ja se mučim i stalno opominjem oba moja sina, da čitaju. Čak i lektira nam je problem. Možda mi je pomogao Sajam knjiga u Beogradu. Tamo, kada se dešavaju promocije koje su dosta kratke, obično se skupi određeni broj djece i to bude dosta interaktivno. Onda sam razmišljala i htjela (a znamo svi da su promocije, izvinjavam se zaista svima, predosadne, publika koja zijeva, spava, čitaju se odlomci, sve je potpuno isto, nezanimljivo) da u Beogradu imam interaktivni razgovor s djecom, odnosno s djevojčicama kojima je prevashodno knjiga i namijenjena. Pozvala sam tri-četiri djevojčice iz Prve beogradske gimnazije, koje su se spremile, pročitale knjigu i pripremile određeni broj pitanja. Tako da je to, u stvari, bio jedan interaktivni razgovor nas četiri. Tu je bio i moj urednik Petar, publika je učestvovala, razgovor je bio izuzetno živ, postavljala su se pitanja i bilo je interesantno.
Moja drugarica Marija Šušter, profesorica u SSŠ i ja, dogovorile smo se da u okviru projekta „Mladi i samospoznaja kroz umjetnost“ uradimo i predstavljanje ove knjige. I da, takođe pozovemo učenice SSŠ koje se, evo već desetak dana pripremaju, čitaju knjigu, i da to opet bude jedan interaktivan razgovor i da one meni kažu da li im se knjiga dopala, šta im se dopalo a šta ne, da razmijenimo mišljenja. Ja sam vrlo otvorena za svaku vrstu kritike i izuzetno se radujem tome. Tako da, ovom prilikom pozivam sve 14 plus osobe, djevojke i mladiće, da dođu i da sa nama otvoreno razgovaraju.
RB/BI: Prvu promociju si napravila u Beogradu, da ti bude uvertira za Bar. Je li to zbog toga što si vjerovala da će ti ta interakcija biti makar malo bolja, aktivnija, u Beogradu nego u Baru?
Vukić: Baš ne. U Beogradu je promocija trebala da bude još prošle godine, međutim, i Vi znate da sam ja baš relaksirana osoba, nisam žurila i nisam htjela da u jeku svih promjena i svega što se u Beogradu dešavalo, a bilo je i desetak promocija moje izdavačke kuće, napravimo promociju. Rekla sam da je bolje da ti ljudi malo odmore, pa da mi to uradimo kada bude vrijeme. Tako da se ta promocija prosto, eto, desila u februaru, mogla je da se desi u julu, to mi nije uopšte važno. Nisam imala u tom smislu eksperiment, znala sam da će to biti dobro, bilo to prvi put u Beogradu ili ovdje, potpuno je svejedno. Poenta je u tome da bih promociju, kakvu god, ovog tipa knjiga, organizovala na taj način i to bih toplo preporučila svim svojim kolegama. Prosto, meni nije okej i nije mi zanimljivo da u publici na promociji knjige za djecu, viđam starije osobe, da ne vidim nijedno dijete. Nema veze da li će na promociju doći četiri djevojčice koje su pročitale knjigu, mi ćemo se super zabaviti, porazgovaraćemo. Sad dolazimo do odgovora na vaše pitanje, kako ih privoljeti da čitaju? Pa, ne znam, eto tako, posvetiti im se, staviti djeci knjigu u ruke, okej, ako ti se ne svidi prvih deset, petnaest strana, ostavi je i nemoj je čitati. Ali ako ti se svidi, kao što mi Marija iz škole kaže, onda se ta knjiga dijeli, onda stvarno ide iz ruke u ruku i to je to što treba. A negdje sam čitala, ako dođe i do jedne osobe, to je zaista pravi uspjeh. Vi nikad ne možete da znate da li su vaše riječi takle jednu ili dvije osobe, tri, pet, šest hiljada ljudi, apsolutno je nebitno, jer ta jedna će da takne još nekog, prenijeće još nekome i onda se tu stvara jedan lijep krug pozitivnih misli i onda je moja misija ispunjena.
RB/BI: Kad stižeš da pišeš od silnih putovanja? Barani bi rekli „ne savijaš se doma“.
Vukić: Stižem zato što gdje god da pođem ja radim, nosim svoj kompjuter sa sobom. Znate ono pitanje: „Bez čega ne biste mogli?“ Ne bih mogla da pišem na telefonu, dakle, moj kompjuter mi je sve i svja, i muzika i filmovi, i bijeg u moj mali svijet. Tako da, gdje god da sam, vrlo sam disciplinovana, i to je ono što, između ostalog, na svojim promocijama i govorim, kad me pitaju kako je biti pisac. Disciplina je prva stvar, morate raditi svaki dan. Ponekad gledam praznu stranicu, nekad gleda ona mene, nekad se piše proza, nekad poezija, uglavnom vijuge stalno rade, i mašta se stalno rasplamsava… Jedna riječ, druga, treća, nanižu se riječi, nastane nova ideja i put vas odvede tamo gdje niste ni mislili da ćete otići.
RB/BI: Znam da ne voliš da te podsjećaju voditelji na ono što si radila, ali od svih tvojih poslova kojima si se bavila, a bila si advokatica, pošto si diplomirana pravnica, glumica, TV i radio voditeljka, vokal u jednom bendu, pa urednica ili vlasnica jednog portala “Mravinjaka”, izgleda da si našla sebe kao spisateljica. Da li to meni samo tako izgleda ili je to istina?
Vukić: Pa, i meni tako izgleda. U poslednjih nekoliko godina, jedan splet okolnosti je vodio ka tome da sada budem ovdje i pričam o knjigama iz ugla pisca za djecu. Sve to što ste nabrojali, to je životni put jedne osobe, nije se to desilo u dvije-tri godine, pa da sad kažemo „to je nešto prebogato“. To je jedna mladost kroz koju se ređalo sve i svašta, ali ono što praktikujem u poslednjih godinu dana i o čemu intenzivno razmišljam, jeste to da čovjek u životu treba da prati svoju strast i onaj žar u sebi koji osjeti. Treba da ga prepozna, i da vidi šta je to. Prije sedam-osam godina, kada se desio “Mravinjak” i taj portal, i ja onako stidljivo počinjala da pišem, i kada je to nailazilo na odobavanje u nekom užem krugu ljudi koji je to čitao, shvatala sam da tu, kod mene, nešto postoji. Onda kada sam počela da pišem „Milana i Vesnu“ i „Zelenu kravu“ i shvatila sam da me to toliko ispunjava i čini zadovoljnom. Sve to što ste pomenuli je dio koji ide na neku policu uspomena, a ovo sada je ono što me čini srećnom.
RB/BI: Prvi roman, drugi roman, rukopis trećeg je već predat istom uredniku… Da nije zadovoljan ne bi ni objavljivao, pretpostavljam.
Vukić: Urednik je zadovoljan, i sad me grdio zašto nisam to uradila ranije, prosto da bi knjiga došla u plan za ovu godinu. Kako za ovu godinu, pa tek je izašla, tek šest-sedam mjeseci živi, ljudi nisu ni čuli za nju, ona tek treba da se čita. Ja nekako svemu tome pristupam veoma opušteno, relaksirano, zato što smatram da knjizi treba vremena da zaživi, ne zato što želim da budem neko ko će sada da štancuje nešto na godinu dana, čisto da bi se o tome pričalo, nego prosto radim kako radim, pišem kako pišem. Ona je završena i predana sada, doći će na red iduće godine, kad će to biti ja nemam pojma, ali kao što sam maloprije rekla, važno je da se radi i stvara, da su ideje tu, da se nove stalno zapisuju. Tu je ideja i za četvrtu knjigu, već odavno, koja bi trebao da bude neki „spin off“ mamine priče. Važno je da strast živi, da je čak vrlo živa, da je radosna i da se pretapa u knjige.
RB/BI: Gledam te nešto i vidim poznata si mi, da li si učestvovala možda na nekoj promociji u Starom Baru? To je, ako se ne varam, tvoj poslednji izlazak u barsku javnost?
Vukić: Jesam, to mi je bilo ogromno zadovoljstvo i hvala Vam na tome. Imala sam preveliku tremu i pitali su me svi zašto nisi pričala nego si čitala, ja sam jedva pročitala to što sam čitala. Bilo je veoma emotivno, hvala Vam još jednom na časti i povjerenju. Kada sam vidjela ko je sve u publici, pred kim sve treba da govorim o knjizi „Bar u hodnicima sjećanja“, baš mi nije bilo svejedno.
RB/BI: Da li je sve spremno za promociju? Znaš li ko će da govori, šta će da bude? Pretpostavljam da si ti to već upakovala sve.
Vukić: Znam ovo koliko sam Vam rekla, biće djevojke, učenice SSŠ, mislim da su u pitanju prvi i drugi razred, jer koliko sam čula ta se knjiga podijelila među njima. Inače smo Marija i ja mislile da malo preuredimo prostor tamo, da ne bude kao što je inače, da budu stolice u krug, da to bude forma jednog neformalnog razgovora. Nikako predstavljanje knjige gdje ću ja da sjedim iza stola i nešto važno da pričam. Nego da budem jedna od nas, kojima se ova knjiga obraća. Jer, knjiga, kao što sam planirala da Vam kažem, obraća se djevojkama ali i roditeljima, kao i prva knjiga, to znate. Jer ovdje, kako je Vesna porasla, ima 17 godina, nikad se nije poljubila, nikad nije imala dečka, to je sve strašno muči i užasno je nesigurna po pitanju svog izgleda i da li će se ona takva kakva je, ikome dopasti, pa nas to vodi na temu ogromnog pritiska društvenih mreža na mlade ljude, pogotovo djevojčica i tih nekih neprirodnih standarda ljepote koje se nameću na taj način. Tako da mislim da ćemo mi tu imati dosta prostora za razgovor i jako interesantnih tema i da će roditelji, ukoliko budu došli sa svojim ćerkama, možda imati ponešto da kažu na sve ovo. Takođe, mislim da je zanimljivo koliko se, a to će znati majke koje imaju ćerke, ja nažlost nisam jedna od tih, odnos majke i ćerke u tom periodu mijenja. Mislim da to može da bude dosta zanimljivo.
Kao i prva knjiga, i ova se bavi porodičnim odnosima i time koliko je ljubav između brata i sestre važna, dakle, nastavlja se priča o Milanu i Vesni iz prve knjige, s tim što je Milan sada otputovao na studije u Ameriku i njih dvoje komuniciraju noću, on je njena podrška i bodri je i dosta toga se svodi na njene unutrašnje monologe i preispitivanje. Takva će biti i treća knjiga, moram da kažem, dakle, koliko je zapravo jednoj mladoj osobi teško dok odrasta, da bude sama sa sobom, da se izbori sa svojim mislima i da se izbori da ponosno i hrabro bude ono što jeste, šta god i kako god da to izgleda. Jer, u današnje vrijeme, čini mi se, a vjerovatno ćete se složiti, da se svi mi stalno guramo, koliko god godina da imamo, u neke kalupe, i da je to prosto jedan loš manir. A treba se razvijati tako što ćemo da njegujemo svoju autentičnost i individualnost, i da budemo hrabri i takvi kakvi smo.
RB/BI: Da li se dotičeš makar ovlaš u ovoj tvojoj knjizi, najvećeg zla 21. vijeka medju tinejdžerima – vršnjačkog nasilja?
Vukić: U ovoj knjizi ne, ovdje su i dalje teme lagane, apsolutno nema ničeg strašnog. U trećoj knjizi će biti ovlaš taknuta ta tema kroz jedan neprijatan razgovora koji će Vesna voditi sa jednom djevojkom. Međutim, planiram da obradim tu temu iz ugla Vesnine majke, koja će popularno, što bi rekli mladi, da napravi jedan „spin off“, koja će upravo tu temu obraditi i kroz svoju priču Vesni ispričati jedno svoje loše životno iskustvo, kada je bila mlada. Mislim da će to biti interesantno, pogotovo što iz svog iskustva znam da djeca vrlo često takve stvari prećutkuju. Mislim da je veoma važno da se osnaže da o tome pričaju, koliko god bilo neprijatno, i o kakvoj god vrsti nasilja da se radi, a ono je stalno i svuda oko nas.
RB/BI: Dvije najpoznatije Baranke koje su Beograd zamijenile Barom, jesu dr Marija Čanak i Jelena Vukić. Šalim se, da ne griješim dušu, ima još Beograđanki udatih u Baru, koje je ljubav ili nešto drugo dovelo u Bar. Ali vas dvije znam i ponekad se sretnemo kao nedavno nas dvoje na ovoj raskrsnici na bulevaru. Bar je i dalje mali grad, pa je još moguće da sretnemo poznanika na ulici. Je li veličina osnovna razlika između Bara i Beograda, ili tu ima još ponešto?
Vukić: Svakako je Beograd ogromna metropola, ali ja to stalno pominjem: širinu koju mi je Bar dao, Beograd nikada ne može i neće moći nikome da da. Beograd jeste metropola koja vam daje širinu u jednom drugom smislu, međutim ono što oni koji nisu Beograđani ne znaju da je Beograd zapravo oduvijek bio, sad se to možda malo mijenja u XXI vijeku, zbog komunikacije, interneta, svega, dosta homogena sredina, koja je strance primala punog srca, i uvijek ćete se osjećati dobrodošlo u Beogradu, ali zapravo je to onako dosta sve tijesno i skučeno. Meni je Bar dao nevjerovatnu širinu, znate ono kad stanete tamo kod crvenog svetionika pa ne vidite kraj. Eto tako se ja osjećam, da prosto ne vidim kraj ničemu, sve ispred mene je široko i prelijepo. Nekad kažem kako ljudi ne mogu od planine da vide dalje ispred sebe, a suština je da vi ne treba da gledate u planinu, vi treba da imate u glavi to da se okrenete za 180 stepeni i da pogledate u more. To je ono što svi u životu treba da naučimo. Da se snađemo i da je valjda prava inteligencija u tome. Znači, ako ne vidiš ispred sebe ništa dobro, valjda ćeš negdje drugo imati bolji pogled. Ja volim što mi djeca ovdje odrastaju, što baš na ovaj način odrastaju, što imaju jedno mirno i srećno djetinjstvo, što uživaju u svim različitostima koje ovaj grad može da pruži, što slavimo sve što se može slaviti, iako mi u kući nismo pretjerano religiozni, ali slavimo i Uskrse i Božiće i Bajrame i uživamo u svemu što ovaj grad pruža i njegova okolina.
