Gost 65. emisije “Priče s Baranima” je bio poznati frizer Kruno Jovović (1983), vlasnik velikog broja nagrada i priznanja u svojoj branši. Pored ostalog, govorio je o djetinjstvu u Gretvi i OŠ “Srbija”, fudbalskim danima, specifičnom starobarskom humoru i o tome kako je počeo da se bavi ovim zanimanjem.
“Gretva je bila jedna velika familija: Pukići, Jovovići, Maljevići, Peročevići, Jankovići, Đukovići, Mujići… Prvo čega se sjećam iz djetinjstva je poslušnost i poštovanje. Kad bi nas poslali do Pjace da kupimo hleb ili nešto sitno, prvo bismo morali da obiđemo kuće đe su živjeli stariji ljudi i pitamo treba li im nešto. Da se ne javimo starijima na ulici, nije moglo biti, na to smo dobro pazili.
Igralište je bilo svuda, do Dabanova, Krša Markoča i Kurila. Fudbal smo igrali baš na Krš Markoča ili protiv Brbota na Dolac, kod njih Čejovići, Šutkovići, Peričići, kod nas Nikola, Igor, Marko, Marjan, Taško… nekad bi dobili oni, nekad mi, a nekad bi se posvađali i pobili.
Mi smo generalno bili dobro vaspitana djeca, i znalo se što se smije, a što ne. I ono što ne smije, radili smo u procentu koji nikome ne bi smetao. Znali smo da uđemo u tuđa imanja i krademo voće, recimo, iako smo to isto voće imali u svom imanju. A znali smo da krademo i iz svojih imanja. Kad smo jednom Marjan Pukić i ja išli kod njegovog đeda da krademo trešnje, moj brat mlađi nas je ofirao, jer je zvao pokojnog Viktora da mu je neko u imanju. Došao je, uhvatio nas, malo zulufi, malo uši i idemo dalje. Ista situacija je bila kod Mujića. Taško je s nama skupa krao zinzule iz svog dvorišta.
Pravili smo i čuvene trotinete sa kuglagerima, pa bi se spuštali od katedrale do groblja Sveti Vić. Trebalo je uhvatiti krivinu da se ne bi odrao o beton ili ispao i slomio nešto, ali se nikad nismo nagrdili. Zaustavljali smo se nogama o kontejner smeća, a mlađi brat ga je jednom probio nogama, tolika je brzina bila”, sjećao se Jovović.
Neizbježan dio djetinjstva bila je i pomoć na imanju.
“Čuvene masline. Pitali bi oca da idemo kod Pukića da igramo, on bi nas prebacio majci, ona opet njemu, i tako kao ping pong loptice. Onda bi nam otac rekao da možemo da idemo ako skupimo masline ispred garaže. Mi bi trčeći zvali Pukiće da nam pomognu, da stignemo svi na fudbal, a nakon posla bi došla kontrola oca. Pogledao bi, bio zadovoljan i rekao: ‘Ajd sad, mrš vas dvojica u kuću, a vas dvojica mrš doma, kasno je’. Poslije ti bude krivo, plačeš, bi da reaguješ, ali ne smiješ. Odluke starijih se nisu preispitivale, čak i ako si bio svjestan da si u pravu, nisi mogao ništa. I to ne samo prema roditeljima, već prema svim starijima. Čak je mnogo opasnije bilo da te tvojima prijavi neko od komšija, no da te sami roditelji uhvate. Svako od komšija mogao je, ako nešto napraviš, da te uhvati za uvo ili ti vikne, nisi ni smio da se žališ doma.
Vazda je bilo nekog posla, da se očisti, da se otaraka, tata ja uvijek imao neke ideje da se slože drva na gomilu, pa ne valja tu, pa ih premjesti ovđe. Najgore je bilo skupljanje maslina, čučiš cio dan, a onda ti dosadi pa ih ležeći skupljaš”.
U školu “Srbija” je, kaže, pošao 1990. godine, i sa “skupinom iz naselja” silazio Ulicom Nika Sava, pa kroz Pjacu i pored “Agroexporta”, Kuće časnih do Škole, a nekad i uličicom ispod kafane “Tri duda”, pa kroz Podgrad.
“Prvog septembra bih pošao u školu, a od 2. do 5. bi došao otac i rekao nastavnicima da su im ruke odriješene, da reaguju ako misle da treba. Nisam bio baš mirno dijete, ali sam se trudio da to doma ne saznaju.
Jednom sam se natezao s drugovima da li smijem da napravim smicalicu najopasnijem nastavniku u školi, koji je ranije kažnjavao učenike tjerajući ih da kleče na pijesku u ćošku. Imao je jake obrve, visok i krupan čovjek, bilo je dovoljno da te pogleda pa da se iskidaš na dva-tri dijela od straha. Palo mi je na pamet da ga zgazim, da mu tako izujem cipele. Jurio sam ga kroz hodnik na mali odmor, išao za njim, nekako stigao i nagazio ga na petu, sa zadnje strane. Cipela mu se izula. Okrenuo se, pogledao me, ja sam počeo da se izvinjavam, smrzao se, a on je samo nastavio dalje. Vratio sam se drugovima sav ponosan: ‘Jesam vam rekao da smijem’.
A bio je nastavnik koji se jako sporo kretao između klupa, baš vječno, pa smo mu jedan drug sa Rene i ja, dok bi tako kružio, pisali po zadnjem dijelu jakne. Rub mu je bio sav ‘ukrašen’. Sjeđeli smo blizu njegove katedre i, kad bi se polako okrenuo ka tabli da ispiše nešto, uzimali bi mu svesku i švrljali po listovima. Ili bismo bacali krede u rupu od katedre, pa bi gubili čas tražeći đe su nestale.
Ili na fizičkom, bilo je strogo zabranjeno da se napucavaju košarkaške lopte u sali. Podijeljeno odjeljenje, đevojčice na jednoj strani, mi na drugoj. I nekako je košarkaška lopta stigla sa njihove polovine na našu, a ja nisam odolio da je ne napucam iz sve snage. Za moju nevolju, umjesto uvis dobila je felš i poletjela ka stolu u ćošku đe je sjedio nastavnik. Pogodila ga je pravo u vrh glave. A bio je preopasan i prestrog. Kad se povratio od šoka, nastala je njegova jurnjava za mnom, bježao sam kroz salu pa kroz vrata pravo kući. Idući dan sam sa ocem pošao u školu, da smirim situaciju”, iskren je bio Kruno. Sjećao se da “ko je bio odvažniji, preskakao je potok da pokaže da je muško, a bilo je onih koji su padali u vodu, i to ne rijetko. Krali smo mandarine sa imanja odmah iza škole, čak se i pucalo u vazduh kao opomena, da nas uplaše”.
Ljeti, posebno mjesto za kupanje i provod, bila je Virosovica.
“Na Virosovicu sam smio da skačem samo na noge sa velike stijene. Na glavu su skakali Miloš Mićković, Nuzo Begzić, Dado Karađuzović… Dado bi nas spašavao kad bismo došli na kupanje, a već je sve bilo zauzeto. Vir mali, ko će da se gužva sa ostalima. Onda bi on pošao iznad, i u onim bazenima, u plićaku, nahvatao 3-4 vodene zmije, bezopasne, i puštao ih odmah iznad Virosovice da ih rijeka donese do kupača. Zmije bi se raširile po viru, svi bi počeli da vrište i pošli bi kući. Onda bi Dado došao, pokupio te zmije, bacio naniže u rijeku i nastavili bi sami kupanje”.
Ako ćeš da funkcionišeš na Pjaci, u Brbotu, Podgradu ili Gretvi, moraš da završiš “starobarski fakultet”…
“Karakteristično za druženje u Starom Baru je da nikad nisi s mirom, vazda se svi takmiče ko će kome da namjesti neku smicalicu. U tome smo majstori. I nisu to smicalice za jednokratnu upotrebu nego znaju da se pripremaju mjesecima. Ako se primaš, nerviraš i braniš se, tek si onda gotov. Treba da pustiš da to prođe, jer ako ne reaguješ i hladan si, vremenom te puste.
Bilo je tu najrazličitijih situacija. Jednom je, recimo, mlađi Starobaranin tražio starijeg prijatelja auto da uveče izvede đevojku i da pokuša da druženje s njom konkretizuje. Ovaj je, naravno, solidarno odmah pristao i rekao mu da dođe uveče u dogovoreno vrijeme i uzme kola. Međutim, da bi napravio foru, prije no što će mu ih predati, ubacio je živu ovcu u gepek i pustio muziku. Ovaj mlađi je poveo curu, vozio se s njom do određenog mjesta i taman kad je krenuo u akciju, ovca je kao tempirana počela da mekeće.
Ili, jedan od drugova je držao kafanu, a drugi mu je svaki dan krišom uzimao iz kase pomalo para, samo toliko da bi kupio grickalice za sve nas koji bi sjeđeli po par sati. Svaki božiji dan bi mi uveče, cijelo društvo, po odlasku iz kafane zahvaljivali gazdi na iću i piću, a on nije shvatao zašto njemu kad ovaj stalno kupuje. Jer, svi su ostali znali, samo on ne. I to je trajalo mjesecima, niko se nije pravio vješt, sve dok ga jednom slučajno nije vidio. Onda je tek shvatio da ga je čitavo društvo toliko vremena ‘na sitno’ zezalo i samo su čekali da se konačno upeca”.
Kruno Jovović je govorio i o vremenu provedenom na fudbalskom terenu.
“Tokom osnovne sam malo bio u ‘Mornaru’, pa sam prešao u ‘Slogu’ i na kraju zakačio i ‘Hajduk’. Bilo je tu raznih situacija na gostovanjima. Igrali smo protiv ‘Zelenike’ u gostima. Imali su nekoga centarfora, bio je ogroman, baš ogroman, svaka visoka lopta je bila njegova, svaki centaršut pola gola. Da bih to nekako spriječio, u jednom trenutku sam skočio i u momentu kad je sudija bio okrenut, digao sam nogu i udario ga jako u leđa. Pao je i naglo ustao, pa krenuo da me juri po terenu, ja bježao jer hoću da ispadnem ugrožena žrtva – mnogo sam sitniji od njega, a našao je mene da bije. Sudija mu naravno da crveni, izbaci ga, ja nastavim da igram. Problem nastaje kad se završio meč – morali smo da se zaključamo u svlačionicu jer su htjeli da nas prebiju, a autobus nam je kamenovan kao da smo u Gvatemali.
Dešavalo se, u slučaju ‘Sloge’, da se skine dres i udari sudija, i to ne baš rijetko, mada ja to nikad nisam uradio. Ja sam znao samo da udarim igrača protivničkog, ali za dobrobit ekipe, to dođe kao neka žrtva za tim. Jedno od konstanti ‘Sloge’ su dobacivanja igračima sa tribina, tu je Dino prednjačio. Nađu ti odmah porodičnu anomaliju zašto si pogriješio, jer vade iz arhiva i oca i đeda i prađeda, i svi znaju da si takav jer su i tvoji bili takvi. Bio sam prilično oštar bek, ali se ne sjećam da sam ikada dobio crveni. Žutih jesam, no bio sam lukav, znao sam da tog nekog važnog cuknem još na početku, da ga opomenem što ga čeka ako se bude baš previše širio”.
Posebno mjesto u emociji svakog Gretvanina, ističe, bile su Ponoćne mise na Badnje veče u katedrali na Gretvi.
“Ponoćke ostanu doživotno u sjećanju, taj duh, ambijent koji su činile sve tri vjere Starobarana, Crkva je vazda bila okićena kao iz bajke, posebno smo mi djeca uživali u pravljenju Betlehema, jaslica. Glavni za to su bili Pipo Jovović i Peko Pukić, a mi smo pomagali, brali borove i smreku da ukrasimo taj dio sa strane oltara katedrale, pravljene su kućice i naselje kao iz vremena Isusovog rođenja, jaslice… Ponoćka je sad prebačena na Topolicu, ali nema više tu draž i čaroliju kao kad je bila na Gretvi. Ono što se gore doživljavalo ne može se uporediti sa ovom današnjom VIP Ponoćkom. Sasvim je normalno i očekivano bilo da na Ponoćki u Gretvi budu i Alija i Stefan jer smo se svi družili i svi smo stalno bili zajedno.
A uz Ponoćku su uvijek išle i čuvene petarde. To nije bilo sto petardi nego hiljadu. Izlazile bi časne sestre da nas opominju i mole da prestanemo, ali džabe. Nismo ih bacali među narod nego na ulicu, ali da bismo to izveli, a da naši ne bi znali da smo mi ti koji to radimo, prvo smo morali da budemo primijećeni. Ušli bi u crkvu, vrtjeli se u gomili, javljali se ljudima da nas svi vide, pa tek onda krišom izašli napolje. Onda se bacaju petarde, pa opet uđeš na misu, pa opet izađeš, i tako do kraja”.
Na samom kraju, Kruno je govorio i kako je postao frizer.
“Zapravo sam htio nešto drugo da upišem, jer sam bio rukat, umijem sa rukama kao i svi Jovovići, lijepo sam crtao i slikao… Onda sam htio oko struje ili na brodove, ali je majka rekla da probam da upišem za frizera jer je to isto umjetnost. Upišem, probam. Nakon trogodišnje škole, učio sam kod čuvenog Nikole da pravim muške frizure i tek tada shvatio da mi se to sviđa. Želio sam da to bude na nekom višem nivou, da bude ozbiljnije, pa sam prešao u Podgoricu kod Arapa gdje sam učio za ženskog frizera. Kod ženskih frizura možeš da eksperimentišeš, imaš više kose za materijal da od ničega napraviš nešto.
Iako sam, recimo tako, stvorio neko ime i imam redovne mušterije sa svih strana, i dalje često idem na kurseve novih pravaca u frizeraju koji se drže u inostrantsvu, razvijam znanje, pratim tutorijale i on-line predavanja… Kao u svakom poslu – ako prestaneš da učiš i zanimaš se, gotov si”, zaključio je gostovanje u emisiji “Priče s Baranima” Radio Bara Kruno Jovović.
