Gošća 69. emisije “Priče s Baranima” bila je Marija Đonović (1974), aktuelna direktorka barske Gimnazije, jedina žena na čelu te obrazovne ustanove u više od 100 godina postojanja.
Govorila je, pored ostalog o đedu Andriji Peroviću koji je prvu pravu fudbalsku loptu i prvu šahovsku garnituru donio u Bar, bio prvi licencirani sudija, bio u Gaeti sa kraljem Nikolom, potom zatvaran u logore i preživio golgote Drugog svjetskog rata, drugom đedu Toniju Trceti iz familije koja je bila najstarija na Pristanu, zatim o ocu Radetu – Pucu (“Unucima nije dao da ga zovu ‘đede’ no Puco, i danas ako sretnem nekog ko je stariji i predstavim se, uvijek moram da dodam da sam ‘Pucova kćerka’“), djetinjstvu u Šušanju, izdavanju soba (“Izađeš na ulicu sa natpisom ‘Sobe’ i čekaš, i ja sam tako radila. Najljepše bi bilo kad bi došli stranci, naplatiš im skuplje a kad odu ostave žvake, šampone, časopise, stripove…”), srednjoj školi, fakultetu…
“Ja se, kao najstarija od unuka, jedina sjećam đeda Andrije, imala sam 9 godina kad je preminuo. Bio je stamena, čvrsta figura, stalno u odijelu – kao i đed Toni sa majčine strane – sa štapom i šeširom, ponosit, uspravan. Nije bilo kod njega topline kao kod Trceta, možda zbog toga što je baka rano umrla, bio je prilično odvojen, svoj. Kad je Pristan razrušen, moji su dobili dva placa – u Šušanju kod stare ‘Izborove’ prodavnice i na samoj magistrali. Nakon što su kuće bile gotove, otac je tražio od đeda da živimo zajedno, ali je on kategorički odbijao. Svako svoj život, govorio je, a popićemo kafu i nekad ručati. Moj otac Puco se rodio 1934, imao je stariju sestru Radojku, a treće dijete Branislav – Glišo je neđe 1936. godište”, započela je priču Marija Đonović.
Sticajem okolnosti, rodila se u Požarevcu.
“Majka je studirala u Sarajevu, a otac je bio uporan da mora to da se završi, i zato su nekih 15 dana pred termin za porođaj pošli kolima da ona polaže preostale ispite. Međutim, u Sarajevu počinju trudovi, a Pucova zamisao je bila, pošto je stric u Požarevcu cijenjen i kao stomatolog i kao čovjek, da se njegova žena porodi u bolnici kod njegovog brata. Hvata se avion do Beograda, stric čeka majku na aerodromu i vozi za Požarevac, i odmah po stizanju pojavljujem se ja. Pritom, Puco ne ide za Požarevac, nego se vraća u Sarajevo i kolima ide za Bar. Tek nakon 20 dana je vidio svoje prvo dijete. Čekao je majku na aerodromu i rekao kad me vidio: ‘Bože, kako joj je ružan nos’, na šta se majka rasplakala. Ali je kasnije ta ljubav prema meni bila neizmjerna, čak je na svom ševroletu napisao ‘Marija’.
Donešena sam na Pristan, ali se on ubrzano rušio, pa smo prešli u Lamele, u stan koji je majčina familija Trceta dobila zbog oduzimanja zemlje. Ja sam strašno voljela đeda, babu i tetku Zdenku, izuzetno sam mnogo vremena provodila s njima, a s obzirom da smo tamo živjeli dvije godine, svima sam govorila da sam ja Marija Trceta. To je ocu strašno smetalo, bivalo je svađa, konstruisale se teorije zavjere ko me to naučio, pa sam morala napamet učiti kao pjesmicu ‘Ja sam Marija Puca Perovića'”.
Kad su se kuće izgradile, prešli su u Šušanj.
“Do moje petnaeste godine svakodnevno smo se igrali, mimo obaveza u kući i učenja, sestre Nataša i Milena Perović (sa Natašom sam bila nerazdvojna, čini mi se decenijama), onda Željka i Nataša Milović, braća Srđan i Tripko Kosanić, Zoran i Đorđe Milošev, Vlado Milović, Nataša Okuka, Goca Milošević, Nataša Vujović… Igre su bile raznorazne – žmurke, frankeštajna, organizovali smo takmičenja u gimnastici, skokovima, pravili smo priredbe za roditelje ljeti i naplaćivali kobajagi karte. Srđan Kosanić je slomio zub kad je napravio skejt od rolšua i spuštao se niz ulice tek asfaltiranog Šušanja.
Ja sam najstarija od djece, pet godina iza mene je Andrija, pa još pet Stevan, pa 12 godina mlađa od mene Andrijana. Kad god sam htjela da se igram, vazda je moralo jedno ili dvoje mlađih da bude sa mnom. Znali su od mene da dobiju ‘roditeljsku’, i to ne jednom, ali niko nikada nije ocu i majci špijao”.
A u kući specifično porodično ustrojstvo.
“Majka je bila staložena, smirena žena sa fenomenalnom sposobnošću da razdvoji bitno od nebitnog. Bitna je bila porodica, vaspitanje, da sve bude na mjestu, ali joj je najbitniji bio muž Puco, njena jedina i najveća ljubav, da je on srećan i zadovoljan, sve je kod nje bilo podređeno njemu. Znalo se da ručak nije smio da se preskoči, i niko nije smio da počne da ruča prije njega. Neka si gladan, mora da se čeka Puco. Bila je profesor engleskog u OŠ ‘Anto Đedović’, ljeti se bavila izdavanjem kuće i nas četvoro podizala.
Otac je bio poznati turistički radnik, između ostalog i direktor ‘Domaćeg turizma’. Nas je bilo četvoro djece, a on je htio da ih ima još, pritom je mene kao najstariju dobio u 40-oj. Smatrao je kako treba da ulaže dosta u mene, a da ja to prenosim na mlađe. Radio je na građenju mojeg samopouzdanja i samostalnosti, često na jedan ne baš uobičajen način. Primjera radi, kad se otvarao hotel ‘Sozina’, držala sam onu tacnu sa makazama. Kad je radila ‘Amfora’ u Šušanju, uvijek je bila živa muzika, imala sam tad 7-8 godina, doveo bi me i rekao da idem između stolova sa konobarima i pitam goste šta će ko da pije, da naučim da se krećem među ljudima, da nemam strah.
Takođe, tokom mog odrastanja, bilo mu je jako bitno da njegova najstarija kćer gazi kako treba, da se ne krivi, da ima lijepo držanje, i moj zadatak je bio da svakog jutra, dok se on brije, hodam na vrhovima prstiju i sa knjigom na glavi po kući kako bih naučila da to radim pravilno”.
Vrijeme provedeno u OŠ “Anto Đedović” pamti po lijepom, neke od nastavnika posebno.
“Ja sam bila prva generacija koja je čitavu osnovnu školu provela u ‘Anto Đedović’, sa radošću sam išla. Posebno sam voljela da idem radi moje učiteljice Vojke Kažević. To je žena koja nije povisila glas za četiri godine, ali je imala autoritet i toplinu i vještinu da se na poseban način posveti đaku, kao neka dobra vila.
Profesor Petko Begović je bio zadužen za fizičko, nismo imali salu već na betonskom terenu, uz čitavu opremu, triko i šputke. Išli smo na razna takmičenja, bila sam na rukometu ali sam jedino znala da igram odbojku. Vrhunac mog samopouzdanja bez pokrića bilo je prijavljivanje za takmičenje u plivanju u bazenu hotela ‘Inex’. Potpuno drugačiji uslovi, dobro se nisam udavila, stigla sam ubjedljivo zadnja.
Moram da izdvojim profesora srpsko-hrvatskog jezika Voja Markovića. Čovjek od nekih 1,90 m, sa brkovima, strog, opasan, ali profesionalac. On je imao ‘Mirka’, prut koji je bio unutar katedre. Ako bi se slomio ‘Mirko’, poslao bi nekoga da nabere novog, da se fino savija, da nije suv, već da radi posao. Sjećam se prvog časa i priča starijih da ne smiješ ni disati kod njega, mog drhtanja i straha. Napisao bi rečenicu na tabli, sjećam se odlično ‘Juče sam Tarom došao u Bar’. Onda bi podigao prvu učenicu da kaže ima li tu što kako ne treba. Ona gleda, drhti, ne zna, pa pruža ruke – dobiješ ‘Mirkom’ po šakama i vraćaš se na mjesto. Onda dolazi drugi na red, niko ne smije ni da pomisli da kuka, plače ili se žali, i tako svi dobijaju šibom po rukama, sve do Nataše Perović koja iz zadnje klupe stidljivo izlazi i stavlja znake navoda na ‘Tara’. Roditeljima je bilo drago za te metode, nastavnik zna zašto, ne sjećam se da se iko ikada požalio što je ‘Mirko’ obavljao posao po rukama učenika. Sa ovakvim načinom sve smo naučili, ja sam sa znanjem iz osnovne škole polagala srpski jezik na fakultetu”.
U porodici, kaže, nije značila ništa nijedna ocjena, već znanje koje je stekla.
“Otac je tvrdio da se petice lako dobijaju, no da vidimo što znam mimo petice. Primjera radi, bila sam sa svim peticama sedam razreda, a u osmom dobila 4 iz matematike, i ostave mi je za kraj, pa mi pokvare Luču. Moja majka, iako je radila u toj školi, nije ni pomislila da pita zašto je to tako, mislim da se toga danas ni ne sjeća. Profesorica matematike i moja razredna je bila Sofija Vojvodić, stroga, ali pravična, dobar pedagog i profesor, ali sam se ja nešto bila naljutila na nju, ustala sa časa, izašla i zalupila vratima, to je bio najveći eksces koji sam uradila u osnovnoj školi. Sofija se naljutila, a ja pokušala da se pravdam promajom i vjetrom…
Način na koji je direktorka Jelica Zenović vodila tu školu bio je za primjer. Dvorište je bilo sređeno do perfekcije, kao i ruže oko spomenika, a iza škole je bila livada Poljoprivrednog dobra gdje smo mi radnom subotom sadili krompir, okopavali, plijevili, uređivali… Bile su priredbe kod biste i unutra na pozornici, himna škole, recitacije, skečevi, folklor, ples…
Sjećam se da sam strašno željela da vodim program, jer kad vodiš program ti si glavni, stalno te ima, držiš tenziju, šef si, ali je ta čast stalno dolazila Maji Malić u ruke, nikad meni. Njena dikcija i sve ostalo su bili razlog. Morala sam da čekam da budem osmi razred, jer je ona godinu starija i već je bila u Gimnaziji, da se i ja dočepam te časti, tako da je meni svanulo kad je Maja napustila školu. Bilo je tih programa i u Domu kulture, ima jedna fotografija đe sam neđe drugi razred osnovne škole – nastupam, a nemam prednje zube“.
Slijedi Muzička škola bez Muzičke škole, pa nakon četvrtog ponovo drugi razred.
“Kad sam krenula u prvi razred osnovne škole, Puco je odlučio da me upiše na klavir. Pošto naše Muzičke škole još nema, nije postojala, pohađam časove klavira i solfeđa kod profesora Vita Ujesa i polažem na kraju godine u Muzičkoj školi u Kotoru. I tako četiri godine. Kad sam krenula u peti razred, barska Muzička škola je već radila godinu dana, pa moji roditelji odlučuju da me upišu u pravi drugi razred, tako da sam ja nakon četvrtog prešla u drugi razred. Tada je Muzička škola bila u Ulici maršala Tita, drugačiji svijet za mene u kome ne poznajem baš nikoga. Katastrofa, na svaki čas klavira, solfeđa i teorije muzike sam išla plačući, ali nema popuštanja. Toliko nisam voljela Muzičku da sam na kraju tog drugog razreda ostala na polaganje u avgustu kod profesorice klavira Dolores Engelhart Husić.
U trećem razredu je lakše išlo, privikla sam se, a krenula su i druženja sa Larom Lutovac, Jasminom Kalamperović, Sanjom Vlahović, Sanjom Stanišić i njenim bratom Radetom, Saškom Šaranović… Sa horom kojeg je vodio profesor Rakonjac osvajali smo nagrade na crnogorskom nivou i išli na savezna takmičenja u Novi Sad, Sarajevo… Išla sam u Muzičku pješice svaki dan iz Šušanja i još mi Puco da zadatak da, pošto krivim noge kad hodam, idem tako da mi linija kocaka bude tačno između stopala. Najljepši dio puta bila je jedna mala knjižara pored ‘Lamarina’, danas bi to bilo preko puta ‘Cakana’, tu bi ostala ne znam koliko da izaberem male gumice mirišljave”.
Gimnaziju, odnosno tada Školski centar “Niko Rolović”, Marija je upisala 1988, kulturološko-jezički smjer.
“Bilo je žensko odjeljenje, 30 učenika – samo dva momka: Srđan Iličković i sin sveštenika Boška Femića. Imala sam sreće da mi razredna bude Janja Đurković. Matematiku mi je predavala sušta dobrota, profesor Topalović. Negdje u četvrtom bila sam nešto bolesna, a i nisam učila, pa je morao da mi da jedan. On samo što nije plakao, morala sam da mu obećam da ću sjesti i naučiti te lekcije. Profesor engleskog jezika mi je bio Ranko Opančina, mlad, znali smo da svira gitaru, molili smo ga da na času skidamo tekst na kasetofonu ‘Eaglesa’ – ‘Hotel California’.
Dva puta godišnje, pred školu ili pred ljeto, išli smo porodično ‘Svetim Stefanom’ za Italiju, u kupovinu garderobe. Imala sam tad i ‘idiot’ fotoaparat, jer je Puco smatrao da treba sve da imam, ali da dam svoj maksimum u školi i svemu ostalom. Naročito je tražio da naučim jezike, i toliko me pritiskao da sam gotovo zamrzjela engleski jezik kao predmet u školi. U Italiju sam se zaljubila preko RAI programa, naročito reklama, ‘Bruklin’ žvake, pa voćni jogurt, ja sam mislila da bolje reklame na svijetu ne mogu da postoje“.
Njena generacija je bila prva u mnogo čemu, pored ostalog i u polaganju maturskog ispita, ali i – štrajku!
“Bila sam četvrti srednje i prva generacija u Gimnaziji koja poslije mnogo godina polaže maturski ispit. Generacija prije nas je trebala da bude ta, ali nešto zakonski nije bilo regulisano, a oni su se bunili, pa su ih preskočili. I mi smo mislili da ćemo tako, pa je krenula organizacija štrajka da se ne ide u školu ako nam ne usvoje zahtjeve da nemamo maturski. Nisam bila uključena u organizaciju, imala sam svoje društvo – Saška Krivokapić, Maja Vukmanović, Valentina Delibašić, Valentina Paladin, Brankica Bajić, Dijana Obradović, moja Nataša je tada u SAD učila… Kreće taj štrajk, prvi dan ne idemo u školu i predajemo zahtjeve. Drugi dan nema škole isto. Trećeg zovem telefonom drugaricu, pitam ima li štrajka, ide li se u školu. Ona kaže da idemo, nema štrajka. Toga dana sam kasnila u školu i kao bez glave uletjela u učionicu da budem s ostalima. A unutra samo profesor Ranko i tri učenice, i to nisu iz mog društva. Ne znam da li da uđem ili izađem, ali ostajem.
Došla sam kući, pričala sa roditeljima, Puco mi rekao da zakon postoji, da ćemo morati da polažemo maturu i da džabe štrajkujemo. Zvala sam drugarice i rekla da ja idem sjutra u školu. I pritom, bila sam jaki vrlo dobar, ne odličan đak, i nisam bila neko ko nije ranije hvatao krivine i bježao iz škole, naprotiv, znalo je da bude da me nema, ali nisam htjela da budem dio mase i da neko drugi odlučuje umjesto mene.
I došla sam narednog dana u školu, a njih nije bilo. Već onog tamo dana su svi došli, a mnoge su se drugarice naljutile na mene. Taj štrajk je bilo nešto đe sam ja shvatila da ne želim da me neko vodi. Kao mlada sam balansirala između poslušnog đeteta i onog što sam stvarno htjela da budem. Meni nisu bili dozvoljeni izlasci uveče do kraja srednje škole. Bile su mi dozvoljene šetnje, ali popodne, ne uveče. Puco je važio za čovjeka koji je prilično volio žene, i mislim da su zbog nekih njegovih iskustava meni bile uskraćene neke stvari, poput izlazaka. Znala sam, ako budem izašla, neko će to reći Pucu, a to nisam htjela. Na drugoj strani, nadoknađeno mi je to na razne druge vrijedne načine”.
Maturskog ispita je ipak bilo, a na njemu…
“Dolazi maturski ispit, svi smo istovremeno u sportskoj sali, razmještene klupe, polažemo srpsko-hrvatski jezik pismeno, engleski jezik prevod i usmeno, a izborni predmet – istorija samo usmeno. Istoriju mi je predavao profesor Slobo Jovanović, učila sam za ocjenu, bubala i sve zaboravljala. Ko je očekivao takav ispit na maturi? Precijenili smo svoje znanje iz istorije, a profesori komisije strogi. Gotovo 50% učenika je palo maturski ispit iz istorije, među njima i ja. Pala maturu.
Učila sam čitavo ljeto. Kazni se, Marija, sjedi i ne mrdaj. U avgustu sam ponovo polagala i prošla”.
Odlazak na fakultet je bio u tri navrata, i na tri lokacije.
“Bila sam razočarana i odlučila da ne upišem fakultet, što nije naišlo na dobar odgovor u familiji. Na scenu tada stupa moj stric koji je na ljetovanju u Baru. Pitao me ima li išta da mi se dopada, a ja sam rekla da mi se sviđaju advokati u američkim filmovima, kako se ponašaju i samouvjereno dobijaju slučajeve, pa ću da studiram Pravo. Puco oduševljen.
To je 1992. godina, nema se benzina, oni me voze u Kragujevac na Pravo, ja položim prijemni. Međutim, ne želim da živim u Kragujevcu ili Beogradu, želim da budem u Baru, i tako bude. U januaru sam pošla na ispit iz Rimskog prava do Beograda, kod tetke, javila svojima da su svi putevi zavijani i da nema prolaza do Kragujevca, pa ne mogu na ispit. Pucu je bilo strašno poražavajuće što dajem takav primjer mlađima.
Prebacila sam se u Podgoricu na Pravo, kao poslušno dijete, i takođe pošla na jedan ispit. Presjedjela sam cio dan na fakultetu i nisam ni izašla jer nisam ni učila, pa sam se vratila s obrazloženjem da je ispit odložen, brzo su sve shvatili.
U martu druge godine nestudiranja dolazi kod mene Ivana Vučurović, moja drugarica i pita me zašto nisam upisala engleski jezik kad mi tako dobro ide. Puco je tad radio kao potpredsjednik Vlade, poveže me sa prof. Slavicom Perović, ona mi da gomilu tekstova da se prisjetim gradiva, upišem engleski u Nikšić, studiram i završavam”.
Nikada, kaže, nije mogla ni da pomisli da će biti direktor škole u kojoj je učila.
“To se desilo u nekim čudnim okolnostima, nisam ja bila baš za to. A sjećam se kad sam, kao mlada profesorka ušla u Gimnaziju prvi put, osjećaj je bio kao kad sam prvi put ušla kao učenica. Naslonila sam se na one stepenice, gledala po holu i samo čekala da se neka od mojih drugarica pojavi, pa da počnemo priču”.
