Gost Tamare Marković u studiju Radio Bara, bio je mladi pilot, Baranin, Nikola Pavlićević.
RB/BI: Rođen si pored mora, bilo je za očekivati da tvoj izbor budu brodovi, a ti si odabrao nebo. Šta je presudilo da upišeš akademiju, u kom momentu se rodila ljubav prema ovom poslu?
Pavlićević: Bili su to neki dječački snovi, od malena sam maštao o tome. U pravu si, s obzirom da sam iz primorskog grada, nije uobičajeno da ovdašnji ljudi pokažu želju da se bave avijacijom. Elem, još u srednjoj školi sam istraživao o tom pozivu, a to je bilo sve izraženije kako se približavao momenat da moram odlučiti kojim putevima dalje želim da idem. Došli smo do toga da tokom srednje škole (eto, ti si svjedok tome – učili smo zajedno) razmišljam o nekim školama u Hrvatskoj, u Zadru, što je bio, zapravo, moj prvi kontakt sa Vazduhoplovnom akademijom. Međutim, zbog toga što ta škola nije radila dugo, odnosno, nije imala neku perspektivu, ja sam se odlučio za Vršačku vazduhoplovnu akademiju u Srbiji. Već 2010. godine, kad smo završili srednju školu, odlučio sam da krenem u “pohod na avijaciju”, odnosno školovanje za pilota.
RB/BI: Kad si već pomenuo da smo učili zajedno, moram da kažem da je većina naših školskih prijatelja bila oduševljena tvojom odlukom da se upišeš na akademiju. Sada nam je svima baš drago kada saznamo da nižeš uspjehe. Pretpostavim da ti je najljepši momenat u dosadašnjoj karijeri predivni gest po kome će te mnogi pamtiti – tvoje čuveno srce iznad Crne Gore. Zaista bi bilo zanimljivo da nam ispričaš šta je dovelo do toga da u trenutku postaneš, da budem poetična, “nebeski slikar”?
Pavlićević: E, hvala na tome, moram da naglasim da je to najljepši, a ujedno i najtužniji momenat u mojoj karijeri. Tih dana je bila jako čudna situacija u cijeloj državi i sama odluka da se ugasi jedan nacionalni avio prevoznik i brend koji je tajao punih 26 godina, dovela je do toga da tog dana, prije nego pođem na let, odlučim da se oprostim sa kompanijom i pošaljem jaku i glasnu poruku ljubavi svima. Tog jutra su bile jako pomiješane emocije, a kompanija u kojoj sam se ja podigao u tim avionima, zaslužila je takav gest.
RB/BI: Pored ovako lijepog momenta kojeg si doživio, a i svi mi, vjerujem da se često suočavaš i sa stresnim situacijama, jer je jasno kolika je odgovornost pilota prilikom svakog leta?
Pavlićević: Apsolutno. Odgovornost je neupitna, od same pripreme za posao, do dolaska. Taj proces podrazumijeva pripremu leta, analizu vremenskih uslova, jer svi želimo da „konačni proizvod“ budu zadovoljni putnici, bezbjedno i sigurno prevezeni do destinacije. Znači, bavljenje ovim poslom, zahtijeva visoki nivo posvećenosti i odgovornosti.
RB/BI: Kad smo kod odgovornosti i posvećenosti, poznato je da su sistematski pregledi pilota veoma rigorozni. Možeš li nam reći nešto više o tome, da li je zaista tako i šta se sve očekuje od vas?
Pavlićević: Ljekarski pregledi za pilota su zahtjevni i učestali – do određene starosne dobi se rade svake godine, a zatim na pola godine. Pregled se dosta razlikuje od uobičajenog ljekarskog pregleda. Piloti treba da žive zdravo, a imajući u vidu da je stres naša svakodnevica, moramo da ga kanališemo na pravi način, kako se ne bi odrazilo na naše zdravlje.
RB/BI: Kako izgleda tvoj radni dan?
Pavlićević: Radno vrijeme je nestandardno. Pripreme u vezi sa higijenom i izgledom počinju kod kuće. Ostalo – analiza predstojećeg leta, vremenskih uslova, rute… sada je toliko modernizovano da nam je sve dostupno na jednoj aplikaciji. To ostavlja mogućnost da prije svakog leta napravim predanalizu, pa u momentu kada dođem na posao, sa kolegama razmijenim ideje. Slijedi priprema leta, performansi, rute, podešavanja avionskih kompjutera, komunikacija sa kabinskim osobljem, priprema kabine da sve bude spremno kada se putnici ukrcaju, da im bude udobno, a atmosfera prijatna. Zahtjevne su pripreme za polijetanje i slijetanje. Ono između je neka opuštenija varijanta.
RB/BI: Da li si nekad imao nekad neprijatnost sa putnicima? Jesi li morao da reaguješ, ili da udaljiš nekoga iz aviona prije poletanja, što je, takođe u tvojoj nadležnosti?
Pavlićević: Jesam, ali srećom, nisam imao takvih situacija da moram da reagujem tako oštro. A, inače nisam takav tip. Bilo je situacija tokom Covida, maske su bile sporne, bilo je nekih sitnih prekršaja putnika zbog nestravljanja maske… Jako je bitno, tome nas uče i tokom školovanja, a višegodišnje iskustvo bavljenja ovim poslom doprinosi, da znamo da postupamo u takvim slučajevima i da, na obostrano zadovoljsrtvo, riješimo takve situacije.
RB/BI: Kako se pilot Nikola osjeća kao putnik u avionu? Da li uspijevaš da odoliš “profesionalnoj deformaciji”?
Pavlićević: Dobro pitanje. Kad god putujem, to moram da naglasim, obično spavam! U 90% situacija ja zaspim i uopšte ne razmišljam o samom letu, potpuno sam spokojan i miran, uglavnom pustim muziki i potpuno se opustim.
RB/BI: Kad, nakon slijetanja imaš više slobodnog vremena, kako ga provedeš? Da li uopšte imaš taj „vakuum“ i odakle nosiš najljepše uspomene?
Pavlićević: S obzirom da letim avionom koji je Regional jet, radimo „turn around“ destinacije, pa zapravo nema puno stajanja. Imamo na raspolaganju sat-dva, tokom kojih se pripremamo za povratak. U ljetnjim mjesecima dominira „charter sezona“, pa postoji mogućnost nešto dužeg boravka na destinacijama. One su uvijek interesantne. Zanimljivi su i charter letovi za naše klubove, za reprezentaciju. To se uvijek završi odlaskom na tribine, prošetamo malo kroz grad, pa pođemo na tribine da bodrimo naše sportiste. A odakle nosim najljepše uspomene? Iz Amsterdama. Nisam letio tamo ciljano, ali s obzirom na obuke koje radimo i koliko su one učestale, često sam boravio u Amsterdamu. Tamo se nalaze svi bitni vazduhoplovni trening centri i puno puta sam za ovih 11 godina, koliko sam u komercijalnoj avijaciji, odlazio u glavni grad Holandije.
RB/BI: Ima jedna lijepa izreka ’samo je nebo granica’, ti si je dosegao, a sada, šta dalje? Kakvi su ti planovi? Postoji li nešto za čim žudiš i želiš da ostvariš u svojoj daljoj karijeri?
Pavlićević: Svakako, i ti znaš da sam uvijek razmišljao da odem i da radim negdje u inostranstvu. Pilot uvijek teži da ide ka nekoj, da kažem, razvijenijoj kompaniji, državi… Opet, s druge strane, ta ljubav prema Crnoj Gori, prema avijaciji, drži me ovdje. Čudni su putevi, nekad moramo da idemo i kad ne želimo. Uskoro treba da idem da radim u inostranstvu, a nadam se da ću u nekoj skorijoj budućnosti opet da se vratim kući.
RB/BI: Sigurna sam da među našim slušaocima i čitaocima portala ima onih koji se plaše letenja. Priznajem da se ja plašim. Šta nam poručuješ, kako nas možeš smiriti, da makar malo odagnaš taj strah od letenja?
Pavlićević: Često pitanje. Vjerujem da svako kanališe taj stres na svoj način i bori se sa tim. Moj savjet je, uvijek, neka dobra knjiga, opuštajuća muzika, serija u toku leta kad kabinsko osoblje to dozvoli, (a ne na svoju inicijativu) i da se prate instrukcije. S obzirom da je avio najsigurniji saobraćaj, sa izuzetno malim, odnosno zanemarljivim procentom nesreća, nema potrebe da ljudi brinu. Ali, ako postoji potreba da se kanališe stres, to treba da bude nešto individualno, u čemu osoba inače uživa i što je i u redovnim okolnostima opušta. Na taj način će skrenuti misli i pažnju sa leta i savladati strah.
