Gost u „Promenadi četvrtkom” bio je Petar Janjatović, novinar i rok kritičar koji je, prethodne večeri, na „Barskom Ljetopisu” promovisao četvrto izdanje svoje „EX YU Rock enciklopedije”.
RB/BI: Petre, rekli ste da nerado pričate o Vladimiru Vladu Divljanu, ali volio bih da ovaj razgovor započnemo baš o njemu, a to mi je i familijarna obaveza, jer je omiljeni lik i u našoj kući. Vjerovatno je i najomiljeniji roker na ovim prostorima. Kakvo je bilo vaše druženje, i zbog čega ste jedino bili decidni da je on je najbolji, dok o grupama niste željeli da se izjašnjavate?
Janjatović: Nevoljno pričam o Vladi zato što je to meni mnogo emotivno. Znam ga od 1979. godine, upoznali smo se na Zaječarskoj gitarijadi, kad je predvodio grupu „Zvuk ulice“. Zajedno sa njim u bendu je bio i Zdenko Kolar sa kojim je kasnije napravio „Idole“.
Vladu sam izdvojio, prvenstveno kao ličnost, kao prijatelja, kao čovjeka. Jednom prilikom, a ima tome petnaestak godina, neko me pitao ko su mi omiljeni Ex Yu muzičari, ja sam bez razmišljanja rekao Divljan, Rundek, Predin. Ispalo je kao da idem po gradovima, ali zaista su i Vlada i Rundek i Predin sličnog senzibiliteta i imaju sličan odnos prema muzici, ali prvenstveno prema ljudima, i onako jedan veoma bitan hedonistički odnos prema životu.
Negdje 2002, 2003. godine, moj prijatelj poljski muzički novinar, Gregor Žožović koji je završio Rusku gimnaziju u Beogradu, krajem 70-ih godina potpuno se inficirao jugoslovenskim rock and rollom. Kada se vratio u Varšavu, krenuo je da promoviše tadašnju scenu, tako da je vodio „Električni orgazam“ u Varšavu na svirku, pa „Šarla aktobatu“, trebalo je da idu i „Idoli“, ali je onda došlo do takozvane Vojne hunte u Poljskoj i oni nikad nisu otišli. Uglavnom, 2002, 2003. godine, Gregor odluči da napravi ploču na kojoj će poljski muzičari obrađivati neke od najznačajnijih pjesama jugoslovenskog rock and rolla. Ploča se zove „Jugoton“. Pozvao je i Rundeka na snimanje i Vladu Divljana, Vlada je bio tada već u Beču i onda je Vlada pjevao prateće vokale na pjesmama „Haustora“, a Rundek prateće vokale na pjesmama „Idola“ i poslije mi kaže Rundek: „Kako smo se mi fenomenalno družili tih šest, sedam, dana.“ U stvari, potpuno je nevjerovatno, zna Vladu od ’80. godine a nekako se nije desilo da su provodili više vremena zajedno, i tu je negdje krenula ta priča sa takvim vrstama druženja, jer naravno svi smo bili ometeni u razvoju od ’91, ’92. godine, tako da je pokušaj da se sve nadoknadi, bio bitan.
RB/BI: „Ometeni u razvoju“ – lijepo rečeno, nisam to još čuo, ali istinito i tačno. Dakle, Divljan, Rundek, Predin… može li muzika da bude integrativni faktor na bivšim jugoslovenskim prostorima, jer sport to očigledno nije? Mnogo je agresije na fudbalskim i drugim terenima, u sportskim dvoranama, a kultura je nekako u defanzivi. Ne mislim sad da se ponovo stvara Jugoslavija, ali da se nekako omekšaju stvari?
Janjatović: Muzika mora da ima taj integrativni momenat, u krajnjoj liniji, mi svi reagujemo na određene pjesme prvenstveno emotivno. Ako neko voli iste pjesme u jednoj zemlji, i neku u drugoj, znači da postoji neka komunikacija, ili preduslov za komunikaciju. Ali meni je bitno da je tokom tih ’90-ih godina, dok su bili ratovi u Bosni i u Hrtvatskoj, većina bendova iz Srbije svirala u Makedoniji i u Sloveniji, i što je bilo onako vrlo zanimljivo, u slovenačkim selima blizu Hrvatske granice, 90 odsto publike su činili klinci iz Hrvatske koji su dolazili jer im je to bila jedina varijanta gdje mogu da slušaju „Partibrejkerse“, „Električni orgazam“ i neke od novijih bendova iz tog perioda. Tako da je na neki način i to deklarisanje – da ne brojiš krva zrnca – politički stav, i mislim da je i ’90-ih godina to bilo veoma bitno. Ja sam u to vrijeme honorarno radio na drugom programu Radio Beograda. Naravno, kao državni medij, bio je prilično kontrolisan, i onda su meni i mom kolegi Draganu Kremeru, koji smo imali neku emisiju tamo, predložili da za Novu ’93. godinu uradimo kao neku veselu emisiju onako nešto od 18 do 20 godina, 31. decembra dok se ljudi spremaju za doček. Dakle, mi smo usred rata, pakao je svuda trebali da napravimo kao veselu emisiju, i ja odbijem. I sjedimo s urednikom i Kremer kaže: „Ne, ne, ne, radićemo od 18 do 20“. Izađemo, i ja mu kažem: „Jesi li ti normalan, zašto?“ a on kaže: „Ćuti, napravićemo portret ,Indeksa’“. I mi smo dva sata puštali „Indekse“, ispričali biografiju benda, u tom trenutku gori Sarajevo, u tom trenutku članovi grupe „Indeksi“ su u Sarajevu, na državnom Radiju države koja bombarduje to Sarajevo, mi smo dva sata veličali taj bend, bez ikakve politizacije, bez ičega, ali kao „ …grupa ’Indeksi’ je osnovana 1962. godine, pokrenuli su je…“ i onda puštali te balade, pretežno balade. I onda sam ja danima nakon toga sretao ljude koji su bili u fazonu – „ja pečem šnicle i plačem“. E, to je politički čin.
RB/BI: A da li ste to što ste govorili o „Indeksima“ i mislili, i da li tako i mislite i dalje ili ste malo dodavali i uljepšavali stvari o toj grupi?
Janjatović: A ne, ne, nismo pravili tu emisiju kao muzički novinari, više kao enciklopedijsku jedinicu, dakle suvi podaci, da podsjetimo ljude i naravno da najavljujemo, da damo priču o tim pjesmama koje puštamo, dakle baš smo se čuvali neke patetike, pravili smo se ludi, kao da su najnormalnija vremena, i mi sad pričamo o istorijatu jednog benda.
RB/BI: Jednom sam na Radio Baru napravio upravo takvu priču o „Indeksima“, o Davorinu Pimpeku Popoviću i Slobodanu Bodu Kovačeviću, za kojeg mi se činilo drži sve pod kontrolom, on je imao neku harizmu… Nekako su prerano otišli, obojica…
Janjatović: Pa, pojelo ih je. A Bodo je i takođe kao čovjek bio jako fin i prijatan i veliki muzičar, zaista. Tako da je meni, s jedne strane, jako žao što su „Indeksi“ u drugom dijelu karijere prešli u vode zabavne muzike i festivala, jer ono što su uradili krajem ’60-ih i u prvoj polovini ’70-ih su u stvari njihove ključne stvari… U tim ranim godinama autorskog jugoslovenskog rock and rolla dali su nekoliko velikih pjesama. Mislim, kad su svirali u Beogradu, prvi put poslije rata, to je bila katarza potpuno, to je bilo toliko emotivno. U Sarajevu su ih pljuvali, poslije toga, što su došli u Beograd, a oni su prosto bili u fazonu „završilo se, idemo da pjevamo našim ljudima“. Dva koncerta su bila „Sava centru“, ja sam tada radio intervju s njima za televiziju i bilo je lijepo što ih je na jednom koncertu najavio Đorđe Balašević, a na drugom, mislim, Neša Galija i Dušan Prelević, i to je takođe bitna dobrodošlica. Ali najvažnija dobrodošlica je bila od ljudi, od dva puta po 3.500 ljudi u „Sava centru“, to je stvarno bila, što bi rekao Zoran Predin, „kulturna katarza“.
RB/BI: U čemu je tajna te sarajevske pop-rok scene koja je bila najpopularnija, najproduktivnija, čini mi se, u ono vrijeme Jugoslavije, zajedničke države?
Janjatović: Splet povoljnih okolnosti, puno talentovanih ljudi i rekao bih u Sarajevu je postojala ta kompetitivnost, dakle želja da se dokažeš. Bila je velika konkurencija i ljudi su grizli. Ja sam prije par godina bio u žiriju Demo festivala u Banja Luci i stavili su nas u neki hotel sa bazenom. I uglavnom u toku dana, kao žabe, jedan sarajevski novinar i ja, u vodi i pričamo o svemu i svačemu, sami smo potpuno u bazenu, i pojavljuje se neka žena od jedno 45 godina, skače u bazen i pliva, što bi se reklo, svojim poslom. Ja pitam ovoga kolegu „ajde, objasni mi, kako je moguće da je sarajevska scena toliko plodna, a da banjalučka nije gotovo ništa izbacila?“ U tom trenutku ova žena, koja je očigledno prisluškivala naš razgovor, zaokreće brzim pokretima dolazi do mene i govori „zato što smo lenji i zato što ništa nikad ne dovedemo do kraja“. Ja ne znam koliko je to realna definicija, ali prosto je Sarajevo imalo tu burnu scenu u krajnjoj liniji. Ne upuštam se ni u kakva ni politička ni scenska suđenja, ali jedan Kusturica je došao iz Sarajeva, jedan Bregović je došao iz Sarajeva, da ne zanemarimo koliko ljudi koji su napravili svjetsku karijeru su došli iz tog mjesta. Očigledno da je bilo: „Moram da se dokažem i sebi i drugima.“
RB/BI: I Zdravko Čolić je iz Sarajeva i u Baru je nedavno napravio spektakl.
Janjatović: Evo, Dino Merlin, sad rasprodaje „Arenu“ u Beogradu. A Čolić drži rekord sa šest rasprodatih „Arena“, mislim to je stvarno fascinantno.
RB/BI: Gorčin Stojanović je, mislim baš i u ovom studiju, rekao da u bivšoj Jugoslaviji, samo dva čovjeka su mogla da napune bilo koji stadion u zemlji: Sinan Sakić i Džoni Štulić. Džoni se nikad neće vratiti, pretpostavljam da i Vi tako mislite?
Janjatović: Pa jeste, ali evo ja ću sada citirati Džonija, on kaže: „Ja sada da se vratim, svi bi bili oduševljeni prvog dana, drugog dana, trećeg bi bili u fazonu ovaj je još ovdje, što se ne vrati u tu svoju Holandiju?“ Tako da magija koja postoji oko njega je između ostalog i toliko narasla upravo zbog te nedodirljivosti koju je napravio. Ali sigurno bi bio to spektakl. Jedino što nisam siguran, da bi muzika „Azre“ bila zgodna za stadione. Ja sam je slušao po klubovima i po srednje velikim prostorima i tu je to gruvalo kako treba.
RB/BI: „Azra“ je gostovala i na ljetnjoj pozornici u Baru, početkom osamdesetih. To je bilo spektakularno, samo „dobro veče“ i „laku noć“ i pjesma za pjesmom bez priče… Čini se da imate razumijevanja, za Džonijevu samoizolaciju, odnosno doziranu samoizolaciju?
Janjatović: Pa prosto ja volim tu čvrstinu koju on ima. Navodno su mu ljudi davali ugovor, ti upiši cijenu, da bi svirao. On jeste bio osoben, od početka, on jeste uvijek išao drugom stranom. U najjače vrijeme novog talasa bio je organizovan onaj „paket aranžman“ gdje su beogradski muzičari išli u Zagreb da sviraju pet dana, i obrnuto. U Beograd su došli tadašnji ključni bendovi „Prljavo Kazalište“, „Haustor“, „Film“… Džoni je odbio. Neće on u grupi. Ali nakon mjesec dana je došao u isti taj Dom omladine i prodao pet Domova omladine, možda čak i više. Mislim da je nekoliko večeri svirao od 18 do 20, pa pauza, pa od 21 do 23 časa. Što danas izgleda nevjerovatno, kao bioskopska pjesma. Hoću da kažem, ta njegova svojeglavost i tvrdoglavost su prosto ključne osobine koje mogu da se čuju i u pjesmama i dobro je što je ostao dosljedan u tome.
RB/BI: zamolio bih Vas i da nam ispričate onu sekvencu sa nepredvidljivim Sergejem Trifunovićem i Džonijem Štulićem.
Janjatović: Sergej je za beogradski list „Vreme“ prije 15 godina, ako ne griješim, opisao taj događaj, može da se nađe na internetu. Ja ću samo u najkraćim crtama. A takodje je bitno, Sergej je prošle godine objavio knjigu, neku vrstu autobiografije, sa nevjerovatno zanimljivim pričama, događajima, i iz Srbije i iz Amerike i gdje god da je bio. Tako da preporučujem svima knjigu. Dakle, on je snimao u Parizu film, družio se sa jednom Beograđankom, jedne večeri ga je ona pitala „šta bi ti sad da radimo, šta te zanima“, sinoć su bili ovdje, ondje, on je rekao, lupio onako „pa ja bih volio Džonija Štulića da upoznam“. I ova se okreće, odlazi do prve telefonske govornice i zove Džonija, to je 11 uveče.
RB/BI: A Džoni je u Utrehtu?
Janjatović: U stvari, u tom selu kraj Utrehta. I kaže ona „E, ovdje sam sa jednim beogradskim glumcem, on bi volio da te upozna, možemo li da dođemo?“ Džoni kaže: „Koliko vas je?“ Ona odgovara: „Pa, moja drugarica, moj prijatelj Francuz, Sergej i ja.“ On kaže: „Ne može Francuz. Onda moramo da pričamo na engleskom, a mene to zamara.“ „E, ne moramo na engleskom, on nam je bitan, on nas vozi, on će da sjedi i da ćuti, neće se ljutiti.“ Uglavnom su oni sjeli u kola, otišli. E, sad tu je krenulo i svirka i cirka, do 5-6, ujutru. Sergej oduševljen, naravno da je oduševljen, odjednom sjedi u Džonijevoj kući sa njim i sviraju na akustičnoj gitari i pevaju. Godinu dana kasnije, Sergej je opet bio u Parizu i nazove telefonom Džonija i kaže „Ćao Džoni, Sergej ovdje, ne znam da li me se sjećaš?“ „Kako te se ne bih sjećao, pa ti si mi zapišao klozetsku dasku!“ E, to je up and down sa Džonijem uvijek.
RB/BI: Petre, da li ste zalazili u druge novinarske vode, osim što ste se bavili muzikom? Koliko novinara ima na ovim prostorima koji se bave isključivo muzikom, rok kritikom, itd?
Janjatović: Kad sam počeo da se bavim novinarstvom, pisao sam i o knjigama i o filmovima, putopise, radio intervjue sa ljudima različitih segmenata djelovanja. Ali kako je rock and roll postojao sve zanimljiviji i zanimljiviji potpuno neprimjetno sam ušao u to da se usko specijalizujem za muziku. Tako da imam i ta iskustva, a povremeno, kad sam počeo da pišem za beogradski „NIN“, što je bila velika čast, ono sa 22, 23 godine dobiti prostor u jednom od najcenjenijih političkih magazina u Jugoslaviji, onda sam pisao na vrlo različite teme, prosto nalazio neke ili problematične stvari u društvu ili već šta, ali, generalno, u pisanju tema o kulturi sam se najudobnije osjećao. Prosto, povukla me ta jaka scena. Drugo, bilo je puno medija i specijalizovanih novina koji su bili spremni sve to da objave. Bilo nas je muzičkih novinara mnogo, zaista. Svaki kraj je imao svoju ekipu novinara. Mi smo se jako brzo svi uvezali. Sa većinom sam postao i ostao jako dobar prijatelj. Ali nažalost, gro nas je odustao zato što više nema medija, zato što više nema gdje da se piše, tj. može da se piše, ali je sve na dobrovoljnoj bazi. A ja sam prestar da bih imao ambicije da pišem za ništa.
RB/BI: To ushićenje kada ste počeli da pišete za „NIN“, dijelim sa sopstvenim ushićenjem kada sam počeo da pišem za „Politiku“, u to vrijeme, najcjenjeniji dnevni list na Balkanu.
Janjatović: Evo, samo da dopunim, dakle, ja sam studirao svjetsku književnost, i kad sam krenuo sve više i više da radim u medijima, ja sam zapustio fakultet. I moj tata je bio očajan. I dešavalo se da se vratim uveče kući i na stolu me čeka koverta, stigla pozivnica za mene, za nešto, i sad piše „Petar Janjatović, novinar“. I on je ovako stavljao znakove pitanja pored toga novinar, jer ja nisam završio fakultet. I meni izađe prvi tekst u „Politici“, i on kaže: „Sad si diplomirao!“
RB/BI: S druge strane, ima još jedan list, ne znam da li ste ikada pisali za taj list. Tek kad sam objavio nekoliko tekstova u tom listu i pored „Politike“, i pored nekih drugih listova, ćerke su me priznale za novinara. Bio je to „Politikin zabavnik“.
Janjatović: Ja sam godinama pisao muzičku rubriku u „Politikinom zabavniku“. Uživao sam da radim za „Zabavnik“.
Našao sam u nekoj engleskoj muzičkoj novini veliki tekst, kako su razni bendovi dobijali ime. I tu ima mnogo zanimljivih priča. I sad ja pričam sa Zaferinom Grasijem, urednikom, da li misli da je to okej da ja prevedem pa da objavim u „Zabavniku“. I kaže Grasi: „Da, naravno, ali ’ajde napravi onda poslije i za naše bendove.“ I kažem ja: „Pa, nema tu mnogo zanimljivih priča“. „Kako nema?“ „Pa, znaš šta, i ono što je zanimljivo, ne mogu da napišem u ’Zabavniku’, recimo, da se ’Riblja čorba’ nazvala po slengu za menstruaciju.“ „Kako ne možeš? Pa, djeca moraju sve da znaju.“ I onda sam napisao i za razne zanimljive bendove, kako su se odlučili za ime. Isto sam kasnije koristio enciklopedije, jer mi je bilo jako bitno baš ta bizarnost. Zašto se grupa „Igra staklenih perli“ zove tako? Pa, zbog Heseove knjige, itd.
RB/BI: Ali, to je bila neprikosnovena istina. To je tako! Kako znaš da je to tako? Pa, bilo je u Politikinom Zabavniku!
Janjatović: Tačno! I mnogi su naučili slova!
RB/BI: I ono „Od 7 do 107“… Ko je bio pismen, makar jednom je zavirio u Politikin Zabavnik.
Janjatović: Ali godinama je pisalo „Od 7 do 77“, pa su podigli na 107, ja sam se obradovao! Optimistički!
RB/BI: Interesuje me još, kako objašnjavate to da magija „EKV“, Milana Mladenovića i Megi toliko dugo traje, a recimo, lično, ne bih volio da su mi ćerke živjele tim životom kao što su oni živjeli?
Janjatović: Pa, niko ne bi volio. U pitanju su zaista velike i jake pjesme,u pitanju je naravno i taj usud ranih smrti koji zaista pravi mit od jednog benda. Imamo u svijetu onaj čuveni klub 27. I ono što je takođe veoma bitno, njihovi, pretežno Milanovi tekstovi, imaju tu neku potrebu da im se nalazi šifra, i da svako može da ih tumači na svoj način. Ima puno slika o njima i to vodi stalno ponovnom čitanju tih pjesama, tako da je zaista u pitanju bend za koji, dok je aktivno radio, nekako nije bilo jasno koliko je velik. A onda, poslije tih tragičnih smrti, sve je prosto dobilo neku svoju priču. Prije neki dan me neko podsjetio kad je bila sahrana Milana Mladenovića, baš je Cane govorio, vrlo je potresno govorio. Nikada nisam bio na sahrani gdje je bilo toliko ljudi. Naravno, bilo je mnogo mladih ljudi. Ponavljam, pričamo o ’94. godini, ono vrijeme jadno, sivo, bijesno, bez perspektive, tužno, i onda još i ode ti takav jedan čovjek. Tako da ima puno elemenata zašto su oni i dan danas tako aktuelni.
RB/BI: Pominjali ste poeziju, rok poeziju. Kod čijih stihova ste zastajali? Čiji stihovi su Vas najviše dodirivali od jugoslovenskih rokera?
Janjatović: Nekoliko autora. Dakle, naravno, Džoni Štulić, prosto njegove deskriptivne tekstove čovjek ne može da zaobiđe, neki se odbijaju zaista kao da gledaš film. Veoma dobru poeziju piše spomenuti Zoran Predin, i ja sam njega uvijek gnjavio pošto je na slovenačkom pjevao, kad nešto ne kapiram, da mi objasni. Tako da mislim da sam dobrim dijelom savladao slovenački, zahvaljujući “Lačnom Francu“. I njegove slike su originalne, specifične i emotivne. Volim tekstove Vlade Divljana, naravno, i šta ja znam, sad iz tih ranijih godina Drago Minarec svojim albumima ima baš lijepih poetskih momenata.
RB/BI: Nije Vas doticala poezija, recimo, „u polumraku poznate sobe ja sam joj pričao uporno dugo, da sve je gotovo da nema više i da mi nismo jedno za drugo…“?
Janjatović: Mene ti ono muško-ženski odnosi umiju da pogode, kad pogode neku svoju ličnu biografiju. Ali, ono, više sam za ove malo okrenute ka spoljnom svijetu.
