Gost treće emisije Priče talasa, koja se emituje svake druge srijede na programu Radio Bara, bio je Vojo Živojnović, vlasnik brenda „Hrana i vino“.
PT: Današnji gost emisije Priča talasa je Vojo Živojnović. Ribolovac, preduzetnik, kuvar, montažer, režiser… Jesam li zaboravio nešto, Vojo?
VŽ: Nisi pomenuo da sam pilot. Pilot lovačko-bombarderske avijacije, to mi je zvanje. Nedavno sam bio u nekom sudu, pa mi nisu vjerovali. Valjda ne ličim na pilota. Ko zna kako izgledaju ti piloti, ne znam.
PT: Vojo, tebe je dosta teško geografski pozicionirati. Znam da živiš u Skoplju, ali si aktivan svugdje po regionu.
VŽ: U Skoplju živim od osamdeset i šeste. A inače sam rođeni Sarajlija, koji živi u Skoplju i u Baru. Građanin sam Bara, imam barsku ličnu kartu. Radim po Srbiji, Bosni, Makedoniji, Crnoj Gori i Hrvatskoj. Ja sam baš ono – Ex-Yu.
PT: Objasni nam svoju konekciju sa Barom, odakle ti ovdje i kako si postao Baranin?
VŽ: Prvo je ovdje došao moj pokojni otac. Oni su bili u Sarajevu do 95. godine. Još uvijek je trajao rat kad su izašli i stigli u Podgoricu, kod moje babe i ujaka. Vidio je da to ne ide, pa su došli ovdje. Onda mu je Kulturni centar Bar, kada je čuo čime se moj otac bavi, dodjelio dvije prostorije gore u Starom gradu Bar. A on je bio jedan od dvojice poznatih preparatora iz bivše Jugoslavije. Došao je sa idejom da napravi muzej – Prirodnjački muzej. Sve je to trajalo, otprilike godinu dana, dok u Crnu Goru nije došao gazda Carlsberg pivare, inače Kipranin. Doveli ga da kupi Nikšićku pivaru. Vodali po Crnoj Gori tamo-ovamo, dok nije došao u Stari Bar. Vidio je tu mog oca. „Šta radi ovaj čovjek? Preparira, aha… Vidi što je super ovo!“. Htio da se napravi prirodnjačka kolekcija u Kipru i da se ostavi kao nasleđe toj državi. I tako je moj otac otišao tamo. E, tamo ima 150 stepeni u hladu, oni to nisu mogli izdržati, pa se vratili ovdje. Uglavnom, moj otac je živio u Baru dvije godine, dok nije umro od infarkta. U međuvremenu sam ja dolazio tu na more, a ja ribolovac… Stari je imao neku barkicu sa tomosom. Prvo je imao drvenu, koja je stalno puštala vodu. Treba da se zna da je za riječnog ribolovca nevjerovatan osjećaj uloviti skušu, širuna, pogotovo palamidu… To je zvijer, palamida, i to je jedan od vrhunskih doživljaja. Čim sam je ulovio, prvu palamidu, postao sam Baranin. Kriva je palamida.
PT: Vlasnik si firme, tj. kompanije „Hrana i vina“?
VŽ: Ne, to je brend. Ja sam vlasnik brenda „Hrana i vino“, zaštićenog u Ženevi. Imam nekoliko firmi – u Skoplju, Beogradu, a suvlasnik sam ovdje u Crnoj Gori. Manje je važno kako se zove firma, bitno je da sam je ja stvorio, da lično stojim iza tog imena „Hrana i vino“.
PT: A sve je počelo sa televizijskom serijom „Hrana i vino“?
VŽ: Da. Bitan je bio koncept. U to vrijeme je bilo interneta, ali još uvijek nije bio zaživio među narodom. Glavni koncept emisija, u to doba, je bio sa voditeljem. I onda si morao da slušaš da je ovo ulje najbolje, onaj puter je najbolji i takve stvari… To narod ne voli. To je isto kao da gledaš utakmicu, na primjer, padne go i on ti puste reklamu. Kod mene nije bilo reklama u toku priprema recepata, nego na početku i na kraju emisije. Plaćaš po sekundi. Ako ti odgovara bujrum, ako ne odgovara – doviđenja. I takav pristup, gdje sam ja pažnju obratio gledaocu, se pokazao uspješnim. E sad, sve je to bilo suviše brzo za mene, jer smo doživjeli veliki bum. Onda smo mi morali čak da odstupimo od nekih televizijskih pravila, iz razloga što su nam non-stop zvonili telefoni. Te nije zapisala koliko ide ulja, koliko ide šećera, te ovo, te ono… Da bi se nekako spasili od svega toga mi smo to malo produžili. Ne malo produžili, nego dobro produžili. I na kraju je došao neki predlog da damo recepte u tadašnji najprodavaniji dnevni časopis „Nova Makedonija“ u Skoplju. Taj broj je doživio nenormalnu eksploziju tiraža. Prodala se za neke đavo i po pare.
I dođemo na to da treba da izdamo samostalni časopis i ja odlučim da prvi broj odštampam u crno-bijeloj tehnici, samo naslovna strana da bude u boji. I napišem u uvodu, zbog toga što ne poznajem ovu materiju, pa valjda će drugi put biti bolje. Tu je vrlo interesantno to koliko odštampati prvi tiraž. „Koliki je tiraž najprodavanijeg časopisa? Sedam hiljada. Petnaest hiljada štampamo. Ti nisi normalan!“.
E, uglavnom došao prvi mart. Izašao časopis. Sve se prodalo do devet ujutro. I onda kad su počeli telefoni, kukumavčenje… I šta ćemo, morali smo da doštampamo. I na kraju je to stiglo do sedamdeset i dvije hiljade primjeraka. U Makedoniji. Sa dva posto remitende. To se nikad nije desilo u Makedoniji. I tako je to bilo i u Srbiji, a i ovdje.
PT: Jasno, ti si se vremenom proširio na region.
VŽ: Jeste, na pet jezika je izlazio časopis. Na srpskom, koji je pokrivao područje Srbije, Bosne i Crne Gore. Slovenija na slovenačkom, Hrvatska na hrvatskom. Na albanskom jeziku u Albaniji i na Kosovu. Jedno vrijeme sam zapošljavao oko 60 ljudi. I to samo u Skoplju, a još je zaposlenih bilo u Beogradu.
PT: Da li je to internet ubio?
VŽ: Internet je definitivno ubio to. Možda da sam htio da tjeram mak na konac, možda bih i nastavio, ali ništa u životu ne radim bez veze. Prije nego sam počeo da radim „Hranu i vino“, ja sam zaštitio scenariju. I platio. Taj korak me spasao makar 15 puta kasnije. To je jedan papir, od dvije strane, bukvalno.
PT: Vojo, sada bih pomenuo nešto što mi je iz tvog opusa nekako najdraže. To je YouTube serijal Fishing Kitchen. Ti i Dejo Nikić, dva ljuta gusara, koja sjede na čuvenom Predatoru i spremaju hranu. To je bio vrlo ambiciozan projekat.
VŽ: Pa ja ne mogu drugačije da radim. Ali to je to što narod više ne voli. Čak sam nedavno čitao nešto, piše – „tiktokerski izraz“. To više nema veze s profesionalizmom. Ima velikih mahera koji znaju da drže pažnje, ali su rijetki.
PT: Fishing kitchen je bio pravi proizvod svog vremena. Tada je bila jedna poplava tih videa, spremanja hrane u prirodi, povezivanja sa morem…
VŽ: Da li je to prava ideja? Ja ne sumnjam u to. Jeste sigurno prava ideja, vrlo interesantna i dalje može da se napravi. Šta je bio problem? YouTube je prevara. Prvo je bilo bitno da dobijemo monetizaciju, da bi bilo kakvu zaradu imali, da možemo nastaviti snimanje, jer to nije jeftino. Jeste ako mlatiš telefonom. Međutim, ako ćete da to bude profesionalno, a ja drugačije neću, to ipak košta. Koštaju kamere, koštaju ljudi, košta montaža, svašta nešto… Samo preko YouTube ne možeš da uspiješ, to je sprega sa Instagramom, sa TikTokom… To zahtjeva i vrijeme, a ja sam razletio na 300 strana. Ako se ne posvetiš poslu kako valja, ne možeš da uspiješ. To i dalje stoji kao neka opcija ako se nešto promijeni.
PT: Dotaknimo se i ribolova. Znam da si prošao sve moguće načine tog sporta, od mušičarenja do Big game ribolova. Pričao si mi da si zarađivao novac tako što si pravio mušice dok si bio student.
VŽ: Izdržavao sam se praveći mušice u Podgorici, kad sam bio četvrta godina Akademije. Dođem s noćnog letenja i do ujutro namotam 100 komada mušica. I ne idem taj dan na spavanje, nego se vratim i doradim ih. I to sam prodavao. Uvijek je bilo jedna mušica – jedna kutija cigareta. Mislio sam da sam kralj u pravljenju mušica. Sve što napravio kupovala je Sport prodavnica, u centru Podgorice. A poslije kad sam došao u Makedoniju upoznao sam pokojnog Andriju Urbana. Čovjeka koji je legenda svjetskog mušičarenja. Kad mi je pokazao šta on radi, samo sam sebi rekao da sam totalna ovca i da nemam veze ja sa vezivanjem mušica.
PT: U kom si se ribolovu najbolje osjećao?
VŽ: Mislim da je to pendula, ono kad je ovdje bilo ribe. U priobalju, kad smo sa onim manjim barkama do 5 metara, sa tomosom, pendulali sa dva štapa. Naiđeš na površinu veličine fudbalskog igrališta – svugdje radi riba, pljušti svuda okolo. Kažu treba da ideš okolo da se riba ne preplaši… Ma ne moraš uopšte! Ideš pravo preko njih! Udari na jedan štap, udari na drugi štap. Pa brže bolje vadiš jednu ribu, pa hitro drugu. Otvoriš preklope na mašinicama, daš gas, prebaciš, samo što si prebacio odmah se hvataju druge dvije ribe! Onda ponovo vadiš ribe i ta pomama traje do 8 – 8:30. Vratiš se u marinu, ruke te bole, barka sva krvava, psuješ one što su ti ispale. Taj ribolova pendulom mi je najomiljeniji ostao.
Mada, recimo, prvi put kad sam ulovio ribu na inčiku, kao cipelom da loviš! Gledam ribu, je li ova normalna na što se ufatila, đe da se na ovo zaletiš? Da nije narkoman neki? (smijeh)
PT: Što je sa tvojim kultnim brodom Predator? Kad ćemo ga ponovo gledati na moru?
VŽ: Ja sam imao nekih zdravstvenih problema koje sam, nadam se, riješio i čim se malo oporavim brod ide u vodu. E sad taj brod i godine koje imam nekako ne idu zajedno. To je veliki brod za mene, on je dužine 10 metara, a širok je 4 metra.
PT: Vrlo je zanimljiva priča i kako je brod stigao do Bara.
VŽ: Prvo, taj što je bio špediter za brod, veze nije imao sa špedicijom. Negdje je fudbal igrao, siguran sam. Taj brod je, umjesto direktno da je stigao u Đoja Tauro, prošetao od Felikstova, preko Roterdama, neke luke u Portugalu, zatim Izraela, Turske… sve do Kopra!
I ja sam ga doveo iz Kopra, u decembru 2010. godine, kad su bile one ogromne poplave. Kada je otpad iz albanskih rijeka zapušio cijeli Jadran. Jugoistok je to nagurao sve tamo između Korčule i Pelješca. Morao sam da stanem da vidim kako da prođem, jer to nije bilo granje, to su bila debla, frižideri, zamrzivači… A prije toga, kad smo isplovili iz Jezera na Murteru, nas dočekaju takvi talasi da smo čas išli 19, čas 11 čvorova. Vidiš Hvar, ne vidiš Hvar. Kad smo prošli onaj otpad, pred Dubrovnik nas uhvatilo opet nevrijeme. Cijeli brod od sedam tona izleti napolje, pa ljusne dolje. Tri dana smo čekali u Dubrovniku da se smiri more, bila je zabranjeno isplovljavanje kakvi su talasi bili. Brod je tada odlično testiran.
PT: Pošto znam da pored ribolova voliš i spremanje hrane, molim te da nam daš neki recept koji se može jednostavno spremiti, a da bude baš mediteranski?
VŽ: Imam jedan recept koji je baš prikladan za Bar, i uopšte za naše primorske gradove. Da se razumijemo, jako je teško napraviti jeftini recept, a da bude vrhunski specijalitet, ali ovaj skoro da je takav. Radi se o rižotu sa morskim plodovima, i baš smo ga snimili za Fishing Kitchen. Njega redovno spremam za moje ukućane, koji se „dave“ u njemu.
Nije naročito skup, jer za šest osoba je dovoljno 400 grama gambora i isto toliko lignji, da se baš najedu. Nasjeckajte polovinu glavice crnog luka, bijeli luk, jednu mrkvu, ko voli ljuto može i malo papričice da stavi. To se sve proprži na maslinovom ulju, doda se pirinač, pa malo bijelog vina, malo limuna i limunove kore. Posebno skuvaš litar, litar i po supe od povrća, iz kocki, i sa tim polivaš sve i praviš rižoto. U drugoj posudi, staviš malo ulja, gambore, lignje i dodaš so, puter, bijeli luk… Klasično pripremanje gambora. Onda sve zajedno spojiš i ima jedan dobar fazon da ne koristiš so, uzmeš malu teglicu inćuna dovoljno za ovo jelo. Na kraju preko svega staviš rendanog parmezana i dobiješ jedan vrhunski ukus. Mogu da se jedu i bez pirinča, jednostavno ih napraviš na malo putera i sa bijelim lukom, malo bijelog vina…
PT: Pošto si prilično iskusan u ribolovu, daj neki savjet mladim ribolovcima.
VŽ: Najbitnije da imate neki plan prije nego li kreneš na more. Meni se desilo da dođem do benzinske pumpe na marini, a napolju valjaju ogromni talasi! Znači, prvo pogledajte kakvo vas vrijeme očekuje. Tu ima sajtova koji su dobri, ima nekih koji nemaju blage veze. Mislim da je tu najbitnije upoznati prirodu. Ja bih sve ribolovce prvo poslao u izviđače, da nauče tamo malo o vremenu i preživljavanju, pa onda da idu na more.
Bitan je plan, jer kad izađeš iz marine čamcem imaš četiri opcije: da ideš pravo, lijevo, desno, a ako ne znaš gdje ćeš vrati se nazad! Google ti još uvijek ne može reći gdje je riba. Naš dobar prijatelj Nebojša Tomašević, radi super škole ribolova sa djecom, i to je sve dobro dok ne dođu one godine puberteta. Onda se polako interes mijenja na neke druge stvari i ostaju samo oni najuporniji. Da se živi od ribolova je jako teško. Obojica poznajemo neke opasne morske vukove koji su to probali, bili uporni i na kraju nisu uspjeli. To su sve neke stvari koji mladi ribolovci moraju da znaju.
PT: Vojo, kad te ponovo očekujemo u Baru?
VŽ: Vrlo brzo, zato što ne volim vrućinu i gužve, gledaću da ovo proljeće i jesen provedem u Baru. Mada ima i sad da lovi riba. Što fali bukvama? Zimska bukva je vrhunska riba, mnogo slatka, tvrdog mesa. I ima strašan fazon kako se love. To je recept strica mog oca. Slezinu, teleću ili svinjsku, razapneš, na nekoj dasci i to da bude tanka. Dobro je usoliš i ostaviš par dana da se suši na vjetru i suncu. Da se malo stvrdne. Lovi se iz ruke, na dvije udice staviš kockice slezine, a preko tog mamca kuglu tijesta napraviš. Tijesto ti služi da možeš da zabaciš, i da bude brum. Bukva na slezinu radi kao blesava, a desilo se da prevarim i ukljata. Mada su ukljati akademici među ribama. Po danu mu nekad stavim 0,12 mm najlon, on kupi brum, ali udicu sa mamcem – jok! Ma, akademik!
