Čini mi se da nije prošlo ni mjesec dana kada me je Novak poslednji put pozvao. Iznenadio me je, jer, obično ja zovem. Ali, iznenadio me je još više kad je na u mom stilu izrečenu opasku da je Vicko (Viktor Dedaj) bio dužan da svoj odlazak na Sveti Vić odloži, Novak samo rekao: Tamo je sigurno u boljem svijetu.
Jer, kad god bih svih ovih godina pozvao Novaka, osećao je, jer malo je takvih delikatnih ljudi poput njega, da zovem onda kada mi nedostaje to naše vreme, to jutarnje sunce i jarki vazduh, taj jutarnji osećaj koji smo imali u studiju Radio Bara, kada se Bar budio sa nama.
A sve je počelo u skladu sa lokal patriotskim pogledom na Bar tadašnjeg direktora Miodraga Ćakija Lekića, zahvaljujući kome smo se Novak i ja oktobra 1981 zajedno obreli u Radio Baru, on za tonskom miksetom, a ja za mikrofonom, i za dugo bili neka vrsta radijskog tandema, ali svakako doživotni prijatelji i drugovi. Pošto smo obojica potomci onih koji su se u Bar iz Bjelopavlića i Kuča doselili posle 1878 godine, bio sam u prilici da zapamtim njegovog đeda Jovana o čijoj su se nadnaravnoj snazi ispredale neverovatne priče. Dečački sam pamtio i Novakovog šarmantnog oca Bora, sa onom večitom cigaretom u kraju usana, koji je i u pogledu i stavu imao i toplinu i odlučnost, onoga što sam tada zamišljao kod plemenitih vestern junaka. Za mene su oni već i pre samog dečačkog upoznavanja, stvorili simpatije za braću Novaka i Vidaka Rotu Brajovića. Da bi kasnije, od osnovne škole pa i posle Radio Bara usledile godine, u kojima sam doživeo i da mi sa dirljivom zanesenošću Novak priča o svojim unucima. Jer, u tim sada toliko proljepšanim zajedničkim godinama bilo je slavlja i bez velikih povoda, a kamoli onda, kao kada su nam se djeca rađala.
Ali ja nikada više neću moći zaboraviti taj njegov pogled ohrabrenja, taj osmeh kroz studijsko staklo početkom osamdesetih, koji je nezamenljivo smirivao bilo kakvu euforičnost i isti mah povećavao osjećaj samopoštovanja. Ta njegova magija za radijskom miksetom, magnetofonima, gramofonima i ostvarivanje veza, često u nemogućim uslovima, bili su nešto iz predela Novakovog alhemijskog čarobnjaštva, dajući meni takav podstrek, da sam se tada i zaista osećao poput Robina Vilijamsa u ulozi radio voditelja, u poznatom filmu Good Morning, Vietnam.
Sa senzibilitetom nekog violinskog maestra, uz čudesna sposobnost da novo i vrijedno odmah prepozna i savlada, pa i način kako se nevjerovatno snašao i u sveopštoj kompjuterizaciji, zapravo su toliko ličili na Novaka. Kada su Radio Baru počela da se događaju priznanja, i ona pojedinačna i kolektivna, od kojih je slušanost bila ono najveće, u svima je Novak imao svoj udeo.
Uostalom, on je vrlo brzo pošto je došao, stekao jedinstven status, da Radio Bar može bez svakoga, ali da jedino ne može bez Novaka.
Već sredinom sedamdesetih postao je poznato barsko lice kao samouki i izrazito talentovani gitarista u više grupa, da bi 1980. osnovao prvu crnogorsku hard rok grupu Ružin trn. Imao je umjetničku viziju šta treba da bude Ružin trn, koja bi se svakako do kraja ostvarila, da je Ružin trn pobijedio na poznatom subotičkom festivalu, umjesto niškog Kerbera. Ona bi se, u stvari, ostvarila i da se nije oktobra 1981. zaposlio u Radio Baru, ali to je bila njegova neizbežna sudbina. Jer, iako je i izgledom sugerisao autentičnog rokera, Novak je zapravo bio porodični čovjek koji je cijenio svaku uređenu zajednicu, i koji pri tome nije podnosio mladićki „lažni banditizam“ i sve ono što je lako pratilo, ne samo u svetu muzike, one koji su incidentnim ponašanjem skrivali nedostatak svoje stvarne egzistencije, talenta i želje za radom.
Iza nas su zajedničke godine rada, osećanja tada stalnog napredovanja, jednog barskog duha koji nas držao zajedno ma gde god se zadesili. Za nama su tople zajedničke godine odrastanja, drugovanja i prijateljstva u gradu, u čiju su strast utkani i naša ljubav, naše želje i pregnuća.
Ali, od danas počinje da nedostaje čovjek, koji dolazi direktno iz srca duha barskog grada. Jer danas je ta srijeda, dan kada je otišao Novak.
