Piscu koji je djetinjstvo i ranu mladost proveo u Baru, a danas živi između Beograda i Barselone, Igoru Marojeviću, uručena je nagrada “Zlatni suncokret” kompanije “Vital”, za zbirku priča “Granična stanja” u izdanju “Derete”.
Književniku je priznanje, poznatije u javnosti kao “Vitalova nagrada”, uručeno u skadarlijskom restoranu “Tri šešira”.
Marojević je, nakon što je primio nagradu, odnosno plaketu i novčani iznos, podsjetio prisutne da su mu ranije zbirka priča „Mediterani“ i romani „Šnit“ i „Tuđine“ bili u najužem izboru za priznanje „Zlatni suncokret“.
“Iako su duž 17 godina tri moja naslova bila nadomak ‘Vitalovog’ priznanja, do sada nisam razmišljao o tome da bi nagrada čiji naziv implicira fabriku mogla nekom laureatu da bude na ma koji način bliža od onih koje je dobio, a naslovljene su po vrhunskom književnicima, makar reč bila i o Ivu Andriću. Međutim, preostaje mi da priznam da tek kad se ‘Zlatni suncokret’ sasvim okrenuo spram moje zbirke kratke proze ‘Granična stanja0, izrazito su mi se aktivirali izvesni intimni mehanizmi što nije bio slučaj prilikom dobijanja ijedne druge nagrade – iskren je bio dobitnik.
Objasnio je i zašto.
“Iza ove nagrade stoji fabrika u kojoj je moj pokojni otac obavljao jedan od svojih prvih poslova i na kojem se najduže zadržao. Uostalom, ne samo da je bio rukovodilac rafinerije ‘Vitala’ nego je krajem šezdesetih i počecima sedamdesetih naša mala porodica živjela u garsonjeri kod uljare, a kad se nakon mene rodila i sestra, u stanu u Save Kovačevića koji je otac, kad je odlučio da promijeni posao i prebivalište, u prvoj polovini sedamdesetih vratio fabrici i gradu Vrbasu. Posredi je, na kraju krajeva, mesto u kojem sam naučio da čitam i pišem, a taj proces je u okviru mojih skromnih mogućnosti dobio posebnu zrelost baš knjigom ‘Granična stanja’. Dok to govorim, uperujem svetlo na opaske žirija o tome da je u zbirci mirnim glasom ispričano pet napetih priča, žirija koji je umeo da prepozna ne samo to nego i vezu između naslova i svih triju tema koje su njime sugerisane: tema vezanih za specifična, ivična, mentalna stanja; za geografske granice kroz koje prolazimo koliko i granice kroz nas; za granična stanja kao pojam iz arhitekture koja se možda može shvatiti i kao struktura dela. A mora mi biti i od posebnog značaja to što je nagradu koja se, kao i ja, zaputila iz Vrbasa i stigla do Beograda, dobila najekstremnija knjiga moje neznatnosti. Dok to pridodajem, upirem prst spram tematizovanih mentalnih stanja između neuroze i psihoze za koje se, primerice za narcisistički poremećaj ličnosti, i najbogatije neprofitne specijalizovane klinike poput ročesterskoga Meja, hvale nedostatkom uvida u korene bolesti i u lekove za nju”.
Na kraju govora vratio se pisac na početak i ponovo pomenuo oca.
“Možda zbog prerane smrti Radoja Marojevića, u njegovoj četrdeset prvoj godini, nesravnjivo sam se radije u prozi bavio likom roditeljice, o čemu svedoči i naslov ‘Majčina ruka’, jedinog opšteokvirno vrbaškog romana moje poniznosti. ‘Granična stanja’ su pak prva knjiga u kojoj na odlučniji način protagonizam dajem figuri oca, u dva od pet narativa. Možda je stoga prirodno da se književni otac na način koji nas je ovde okupio vrati u Vrbas. Ono što bih na samom kraju dodao, svakako je tačnije od mene izrazio srpsko-nemački pjesnik, prevodilac i novinar Dragoslav Dedović, kog citiram: ‘Zabavna mi je činjenica da je Igor jedini od dosadašnjih dvadeset osam dobitnika nagrade koji je rođen baš u Vrbasu. ‘Zlatni suncokret’ se vraća kući’. Možda zaslugom ovog priznanja, počeo sam da razmišljam o pisanju romana o ocu pa, sljedstveno, i o njegovom ocu, možda i čitavog porodičnog triptiha” – rekao je Igor Marojević.
