Gost 79. izdanja emisije “Priče s Baranima” bio je legendarni fudbaler iz sedamdesetih, neuhvatljivi Vukašin Vuko Pekić (1960), danas upravitelj stroja pred penzijom, čovjek koji je na jednoj utakmici dao osam golova, čime se upisao u istoriju crnogorskog fudbala.
Govorio je, pored ostalog, o danima u Drugoj osnovnoj školi (“Iza WC-a smo išli da pušimo, ja sam počeo u sedmom razredu, iako sam već igrao fudbal”), o legendarnoj “Sedmici” i ocu Jovu koji je prema “Turistu” ispred zgrade napravio džardin (“Usadio paradajz, luka, breskve, trešnje, svima je bilo na izvol’te, nikad nikome nije branio”), boravku u vrtiću u podrumu (“Zvanično sam išao, ali češće nisam, to je bila prava demokratija – ako ne slušaš, roditelji ti zalijepe šaku, pa su se poštovali, ne kao danas”), o utakmicama Titogradskog podsaveza i Južne regije (“Neki su se presvlačili goli na teren, a mi većina u bunkeru italijanskom pored mora, dok nisu napravili montažnu svlačionicu, nekad smo se skidali na gostovanjima i u autobusu”)…
“Prvo smo živjeli u Popovićima, u komšiluku Matezići, Iličkovići, Orlandići, Popovići, malo dalje Martinići, Buntići… Bili smo šestoro djece, otac i majka. Otac je bio profesionalni šofer, radio je u Luci, pa u ‘Pomgradu’ vozio danfere koji nisu mogli ići magistralom, a onda se sa firmom preselio u Ploče… Dobra plata, odvojeni život, terenski dodatak… Moja su braća rano počela da rade, ovaj što živi u Ulcinju stariji je od mene 20 godina, srednji brat je radio u ‘Jugooceaniji’, ja sam bio najmlađi… Bili smo podstanari kod Hasana koji je ocu izdavao čitavu kuću, čekao se stan, a to se odužilo, sve do 1963. kad smo prešli u legendarnu ‘Sedmicu’ na Topolici”.
Topolica šezdesetih, ni u najluđim snovima nalik ovoj danas.
“Prava Topolica je do zemljotresa bila samo do magistrale, ono iznad si mogao na prste izbrojati. Prva je nastala Ulica maršala Tita, a ispred današnje biblioteke je bila okretnica, pa su čitavu ulicu, okolo do magistrale, probili i asfaltirali za Titov dolazak 1973. samo za jednu noć. Čitavu noć smo gledali kako je asfaltiraju, to je bila atrakcija.
Između Dvorca kralje Nikole i Malog dvorca đe je sad ‘Nimont’ bio je kanal, u koji sam jednom upao. Tu je bila Poljoprivredna škola, u čiju salu smo ulazili kroz prozor, jer nam je profesor Anto Vicković branio osim kad imamo sekcije. Tu su i naše zgrade, ‘Sedmica’ i ‘Šestica’, pa zgrada Distribucije, Podrum, Željezničke zgrade, zgrada Borova, Zelena zgrada, Sud, Vojna i Penzionerska zgrada, Policijska i Zgrada lordova, prva luksuzna u Baru, sa dva balkona na dvije strane. Bila je mala zgrada poljoprivrednog gazdinstva između ‘Šestice’ i ‘Sedmice’ u kojoj se prodavalo mlijeko. U Zgradi Borova prodavnica ‘Borovo’ sa šefom Ćazom, pa mesar Mihailo Vuletić, a u pekari Marija Vulićević, čekali smo kod nje hleb što miriše i mlijeko u široke boce. U ‘Elektrometalu’ je bio šef Demo, a posebno bitan bio je Šeko Bubić, obućar, on je i krampone pravio…
Šišao sam se kod braće Krajina. Otac me vodio na prevaru na kraju školske godine. Šišali su na nulericu, kobajagi neće, pa im ‘pođe mašina’ i onda mora do glave… A kod Frana Hajduka se išlo kad te više ne vode očevi, kad malo budeš svoj čovjek, ali ja sam odmah u Srednjoj školi počeo kod Ćaza Rašketića u Lamele, za njega su pričali da je došao sa diplomom frizera iz Francuske.
Bile su dvije samoposluge, svima znane – ‘Vračar’ i ‘Izbor’. ‘Vračar’ je bio kaubojština, imali su gore kancelarije i rupu kroz koju su šefovi gledali ko krade. Šef Stanko nas je hvatao kad bi krali čokoladu, i vazda bi samo rekao: ‘Reću te ocu’. Isto tako bi milicajac Tabaš zvao oca da sam zadržan u policiji, i nije me ni prstom takao, jer je znao da će me otac odrati. ‘Izbor’ je bio više gospodski, imao je sportsku prodavnicu. Posebno bitan je bio ‘Turist’, iz mnogo razloga. Sjećam se kako smo, kao mlađi, s balkona gledali u WC gužvu – žene kako kriju pare u gaće kad idu u Italiju, jer su htjeli da ponesu više para no što je smjelo po zakonu”.
Posebna mjesta za druženje bila su Podrum i kafana “BB”.
“Ona uličica od tri metra kod današnje Hipotekarne banke bila je kao granica. Većina iz lijeve strane išla je u Podrum, a ona desna u BB, jedino su iz Policijske zgrade većinom dolazili u Podrum, bili su kao inventar. Ujutro bi u Podrum dolazila svježa rakija murva iz Poljoprivrednog dobra, najbolja rakija. U Podrumu se sjeđelo do podna, onda bi se išlo na ručak, pa predveče jedna-dvije na brzaka. U ‘BB’ bi se zasjelo satima. Sjeđelo se puno i ispred zgrada, u mom komšiluku su ispred pričali i predsjednik Opštine i radnik i vozač i načelnik policije i profesori iz Gimnazije i sekretar Komiteta, pričalo se do Dnevnika u 7 i po, svi bez razlike”.
Kao mladić, bio je dio čuvenih “Podrumara”.
“Mi smo bili čuveni Podrumari, imali smo našu ŠBP, to je skraćenica za Šupa bez premca. Išli bi kroz podrume naših zgrada i probirali što bi nama valjalo, a svi su podrumi bili pod ključem, pa kad bi se otkrilo da smo nešto prisvojili, stanari bi nas prijavili milicajcu Tabašu i to je bilo to. U ŠBP smo igrali karte, imali smo knjigu lapsusa đe smo zapisivali što bi čuli, imali smo dresove koje smo sami napravili, jednom smo pet plastičnih lopti ukrali iz knjižare ‘Kole’ ali ih niko nije tražio, pa smo igrali s njima kad se stišala bura… Igrali smo šaha ali nismo imali figure, no su nam čepovi od pića, vinjaka, konjaka, piva, bili figure, igrali smo i mice sa pasuljem… U ‘Šestici’ su živjeli i Nikitovići, koji su znali biti zaključani u stan, pa su gađali krompirima učenike Poljoprivredne škole”.
Najvažniji je bio fudbal, a uz fudbal idu i tuče.
“To su bile dvije opasne suparničke ekipe – Žućani i Zelenaši. Mi smo napravili igralište đe je sad Lučka kapetanija. I Željezničke zgrade preko magistrale su imale stadion, a Bošković, Tršić i ekipa su koristili Crkvicu kao stadion. Mi smo imali dobru ekipu, ali ja bez Tanje Nikitović nisam htio da igram. Ljubo Sekulić, Žarko Đurišić, Zoran Vojinović, svi solidni, ali Tanja bolja od mnogih momaka, srčanija. Igralo se u kutiju keksa za koje smo skupljali žute banke – ako bi bilo više para, filovani; ako je manje – čajni kolutići. Igralo se često na nož, pa dođe do opšte tuče u koju se umiješaju i neki roditelji. Znalo se: prvi mrak – kuća. Čim nisi kući tada, čekaju te prutom da nisi bio u krađu mandarina.
Imali smo duele i sa Pristanjanima. Bioskop je bio na Pristanu, a Ljetnja pozornica put Topolice. Bilo je problematično ići kroz šumu, pored Darovih topola, bilo je prepadanja i sačekivanja, dobijalo se ćoteka. Ovi iz Sokolane su nas čekali kad izađemo iz Druge osnovne, ako idemo prečicom. A čekali su nas na razna mjesta, i razni momci, jer kad bi neko dobio stan bježao bi iz Sokolane, a u njegove barake bi se drugi uselio”.
Fudbalom je počao aktivno da se bavi već u 13. godini.
“Počeo sam da treniram kod Dana Delibašića pod Darove topole, u omladincima. Igrao sam po Topolici i on je to čuo, pa je došao po mene u školu i pitao hoću li. Rekoh, naravno da hoću, ali me tamo ne primaju jer je Vučko Slavković rekao da sam premlad za omladince. Prva utakmica mi je bila protiv ‘Agrokombinata 13. jul’, kopačke mi je posudio Velizar Merdović, a obukao sam dvoje vunjenija čarapa da bi ih mogao nazuti. Tu sam pucao i svoj prvi penal, a dres sam nosio br 13, jer je izašao br 3 – pokojni Vesko Jovićević – pa su mi dali njegov dres i dopisali broj jedan ispred tri. Kad sam došao do lopte da pucam penal, bio je opšti smijeh na tribinama tj. šinama, jer sam bio mali, sav u blato, nisam se vidio. Ali sam pogodio rašlje i dao gol.
Bio sam brz kao đavo i temperamentan, znao sam da se zafrkavam sa protivničkim bekovima jer su oni ispočetka mene čačkali, štipkali kad sudija ne vidi, udare me, a onda ja reagujem. Znao sam da beka izdriblam i vratim se nazad po još jednu turu, pa da prazan bez lopte odem s bekom u korner… Dano me je učio da budem dva metra daleko od igrača jer sam vazda brži od njega kad se zaleti. Moj igrač ubaci loptu u šesnaesterac, golman krene, krenem i ja, i kad dođe do mene, ja brži, pa padnem. Klasični jedanaestarac, sudija mora da ga svira, iako često nije ni bio faul. Pojedine sudije iz Bara su mi govorile da mi nikada ne bi svirale penal, a jedan od njih je čak tri svirao protiv ‘Koma’. Došao bi do mene dok sam ležao i rekao mi: ‘Slušaj, Vuko, znam da ti nije ništa, foliraš, ali moram da ga sviram’. Ukupno je bilo 6:0 toga dana. U omladincima je golman bio Goni Žabelji, kao mačka, Ikota Kovač jedan od najboljih zadnjih veznih ali nije imao jake noge, Dragan Ranitović se nadavao golova, Branko Đukić je bio half, pa Neven Marković, dobra omladinska generacija…”
Svi stariji Barani znaju ga po nadimku mitske ptice za koju niko ne zna koja je zapravo.
“Nadimak sam dobio na starom terenu na Madžarici. Bilo je ogromno blato, teren nikakav, bez drenaže, samo livada ograđena, drugi nisu mogli da mrdnu a ja sam se snalazio fenomenalno, dobar radijus kretanja, brz, treneri su govorili da ne dodirujem zemlju. I neko je iz publike rekao: ‘E’o ga Vuko, ka’ piurača’. Ne znam ko je, ali sam vazda sumnjao da je Dodo Peličić, pošto je on bio golubar i zna ptice. Ja sam se isprva ljutio oko toga dok mi nisu rekli da je to ptica koja je toliko brza da može da leti i po kiši. To je onda odgovaralo, ja sam trčao sto metara u pripremama za ‘Igre bez granica’ 11 sekundi i vazda bio brži od centralnih bekova”.
Za prvi tim je debitovao kao sedamdesetih, ali je najprije dvije utakmice proveo kao rezerva “u majstorici protiv kotorskih Štampara, đe se sve završilo tučom, a ja malo mlađi od 16 godina”. “Mornar” je u to vrijeme uglavnom igrao najnižu ligu, Titogradski podsavez, poslije Južnu regiju. Tu je bilo svega.
“Protiv ‘Drezge’ u Pipere smo igrali utakmicu, đe su žbunovi drače bili aut-linija, a pračke i stative napravljeni od ođeljanog drveta. Stadion do centra vidiš, dalje ne, pod nagibom. Mislim da je Pešo Petranović zavalio loptu iz daljine, to Jašin ne bi odbranio, a golman se samo uhvatio za prečku, tj. granu, i savio je ka sebi, tako da je lopta prelećela preko. Protiv ‘Ribnice’ na Koniku su mi podmetnuli nogu dok sam trčao pored aut linije. Sudija ništa nije svirao jer me igrač nije ni takao, veli. A nije ni smio. A u Rožaje, protiv ‘Ibra’, pored golmana Janka Novakovića, naslonjen na stativu, stajao je čitav meč jedan sa kosijerom u ruke. Rekli smo im da ćemo ih pustiti da nas dobiju, ali ne, oni su htjeli i da nas dobiju i da nas izbiju. Janko je čitav meč proveo na petercu, a ovaj sa kosijerom naslonjen na gol.
I u Južnoj regiji se svašta dešavalo. ‘Sloga’ iz Krtola – dođemo na utakmicu, nema nikoga, petnaestak minuta prije meča iz jedne kuće zajedno dolaze igrači i sudije u kopačkama. Obično im neko fali jer je na rabotu, oni na licu mjesta među sobom odrede ko će biti golman. Tako nam je jednom bio golman jedan što su mu prsti ukočeni bili, ali mi nismo mogli 70 minuta da mu damo gol. E kad je pao prvi, palo je još 5,6 komada. Ili ekipa ‘Miločera’, sve konobari, bijelo osoblje, imalo se para od turizma pa su ih finansirali hoteli, a sa fudbalom se baš nisu sastavljali.
A igrali smo brzo i jako, muški, no nam se nikako nije dalo da uđemo u viši rang. Bili smo mi najbolji, ali onda kreću dogovori, pregovori, a naši to nisu umjeli kako treba. Mi bi se, čim bi ušli na teren na zagrijavanje, poprskali, izglibali, ali naš zadnji igrač odbrane Momo Božović je znao da igra utakmicu 85 minuta da se ne uprlja. Imao je nivo, elegantan, gospodar odbrane, kao Franc Bekenbauer, dirigovao je odbranom ali da se drugi deru… E, onda bi mi mu namjerno uklizali da padne u blato i isprlja se kao i mi. Krenuo bi da nas juri po terenu, ali džabe. I džabe što je pazio na higijenu”.
U anale barskog fudbala ušao je meč protiv kotorske “Bokeljke“, u Kupu Nikšće Bućina (Južna regija), kada je Vuko postigao 8 golova u pobjedi 10:0. Golman je okupljenim gledaocima iza mreže stalno kukao da je vaterpolo golman i da su ga zamolili da brani na ovoj utakmici.
“Nije nemoguće da je bio vaterpolo golman, jer ni dvije lopte nije uhvatio koje su išle u gol. Registracija nije bila problem – u petak se daju dvije slike, upiše se ljekarski i igraš već u neđelju. Ja nisam bio neki udarač, ali sam mu prvi gol dao iz daljina, a kasnije – što god sam pucao, ulazilo je u gol. Palo mi je na pamet, ako glavom pucam sa centra i to će ući. Ja sam dao 8 golova, jedan Đuka i jedan Demirovski. ‘Bokeljka’ je bila ekipa HTP ‘Boka’ u kojoj su igrali oni koji nisu u prvih 20 u ‘Bokelju'”.
Paralelno, sa fudbalom je išlo i naviganje.
“Bio sam u Kotor na studije i skoro potpisao za ‘Bokelj’, pa odustao, a najveća greška mi je što to nisam uradio jer bi mi bilo sređeno puno toga. I u ‘Mogren’ nisam prešao jer sam morao na brod da idem, i nije mi nimalo žao. Ja sam, dolazeći sa vijađa, odmah igrao. Dolazim s broda u petak, to čuje Dano i zovne da u neđelju idem u Tivat ‘jer igramo protiv najgoreg protivnika, vječnu ‘Mornarovu’ muku – Arsenala. Odigrao sam 90 minuta, urođena kondicija, ali ja i na brodu za dan 20 puta pređem pet spratova. To mi se dešavalo nekoliko puta, s vijađa na teren”.
Svi znaju za lokalne derbije, od “Crnojevića” i “Orla”, do “Hajduka” i “Sloge”. Sedamdesetih, to su bili mečevi “Mornara” i “Izbora”.
“To je bio veliki rivalitet, jer su se svi međusobno znali, a u ‘Izboru’ su bili oni koji nisu mogli biti u prvi tim ‘Mornara’ ili su se iz nekog konkretnog razloga odlučivali za ‘Izbor’. Odigrao sam nekoliko tih lokalnih derbija, a ‘Izborov’ funkcioner, profesor Mićo Petrović, molio me da dođem da igram za njih. Nudili su mi sasvim solidne stvari, ali ja sam uživao igrajući protiv jer sam ih dovodio do ludila. Gledalaca je bilo više nego na velikim utakmicama, kao u priči, ali je više njih navijalo za ‘Izbor’, dolazili su radnici, čitave smjene organizovano. Poslije sam igrao za ‘Slogu’, a da bih igrao derbi protiv ‘Luke Bar’ poslali su za mene ljude da me vode na avion, bio sam u Grčkoj na brodu. Odigram utakmicu, dam gol i vratim se na brod. Ušli smo u Crnogorsku ligu, 1:0 dobili. Saša Stevović je uhvatio šprint sa loptom ispred njega jer je bio rizik dati mu loptu u noge, nego ispred pa trči, centrirao je, ja sam poturio glavu i ušlo je u gol. Nisam ni znao dok nisu počeli da viču”.
Kao i svi stariji, Vuko je preživio dva jaka zemljotresa, 1968. i 1979.
“Tog novembra 1968. sam bio u ‘Sedmici’. Bio je jak, ali kratak, popucalo je malo ali su zgrade većinom bile nove pa nisu stradale. Neko je poslije spavao u hotel u’Agava’, neki (a među njima i ja) u zgradi Distribucije, a Boško Zoranović, Luka Škuletić, moj otac nisu htjeli niđe da spavaju bez u zgradu. Tek tada smo saznali da je napravljena bukvalno bez željeza. Renovirao ju je ing. Vukojica Macanović, Goranov otac, smanjio nam kvadraturu stanova za više od pet centimetara, ubacio željezo, stanari se bunili, a on nam je time spasio živote 1979. godine. Kada se ta zgrada rušila dinamitom nakon zemljotresa 1979, morali su iz dva puta da je minaju. Nije mogla da padne, toliko je bila jaka.
A 1979. sam bio u Ulcinju kod brata. Kad sam izašao, sreo sam pok. Brana Zenovića i krenuli smo put Bara njegovim ‘stokecom’. Nismo mogli magistralom no starim putem. Bilo je strašno, ali bio sam momak, tek završavao Pomorsku, nisam paničio… No, kako smo se približavali Baru, bilo je sve grđe. Došli smo, vidjeli ‘Agavu’ raširenu kao harmonika, pa da nema Suda. Onda sam se sledio jer sam pomislio da je ‘Sedmica’ sigurno pri dnu, srušena do temelja, ali nije bila, čak je brat trčao do zadnjeg sprata đe su bili vešeraji da donese na ruke rođaku Ljubicu Pekić. Ima li iko ko će zaboraviti te dane, ja mislim da ne“, zaključio je gostovanje u emisiji „Priče s Baranima“ Vukašin Vuko Pekić.
