U holu Barske gimnazije večeras će biti održan omaž i promocija knjige „Priče oko Rumije” barskog književnog stvaraoca Ranka Vujačića, nažalost, rano preminulog. O njemu, njegovom stvaralaštvu, o toj promociji, govorili su, takođe književni stvaraoci, Senka Rastoder i Labud Lončar.
Ranko Vujačić je rođen je na Pristanu, osnovnu školu i gimnaziju završio je u Baru, višu ekonomsku u Beogradu, a Pomorski fakultet u Kotoru. Čitav radni vijek proveo je u rodnom gradu, gdje se i penzionisao. Objavio je sledeće knjige: „Priče oko Rumije“ 2005, „Saga Pristan i Pristanjani“ 2009, „Bona“ 2010, „Goranov put do tranzicije“ 2013, „Pasje godine“ 2017, „Zlatana – poslednji čuvar ognjišta“ 2020. i „Priče ispod Rumije“ 2022. godine. Bio je član Međunarodnog udruženja književnih stvaralaca i umjetnika „Nekazano“, koje mu je objavilo dva romana „Pasje godine“ i „Zlatana – poslednji čuvar ognjišta“. Roman „Zlatana – poslednji čuvar ognjišta“ promovisan je na „Barskom Ljetopisu“ 2021. godine. Ranko nije doživio da se knjiga „Priče oko Rumije“ promoviše za njegovog života, ali lijepo je kad čovjek ima prijatelje za života, pa se i posthumno brinu za njega.
RB/BI: Senka, šta to barska publika večeras u holu gimnazije može da očekuje?
Rastoder: Knjiga je nedavno izašla iz štampe i mi smo odlučili da je promovišemo. U publici biće njegovi drugari i prijatelji. Trudićemo se da veče ne bude stereotipno, da to ne bude klasična promocija, nego će priliku imati, čak su i tražili priliku da nešto kažu, mnogi njegovi prijatelji, o njegovom životu i stvaralaštvu. Njemu je četrdesnica u subotu, i mi smo izašli u susret porodici koja je željela da se promocija održi dan ranije. Evo i imena učesnika: na flauti će svirati Mia Drača, koja ima državnu stipendiju za talentovanu djecu iz oblasti flaute, a dobijala je i niz nagrada, zatim Vesna Šoškić, Jovanka Ljubenko, Sanja Vujačić, Labud Lončar u ime Udruženja „Nekazano“, klapa KUD „Jedinstvo“, i svi drugi koji budu željeli da se uključe. Ono što je zaista nama cilj jeste da to veče, kao što i hoće, bude veče posvećeno Ranku, ali ja sam isto ubijeđena da će te večeri Ranko biti sa nama.
RB/BI: Labude, kakva je bila saradnja Udruženja „Nekazano“ i Ranka Vujačića?
Lončar: Pa, ja bih volio da sa svim autorima imamo saradnju kao što smo imali sa Rankom. Ranko je bio izuzetan čovjek. Uvijek je dolazio na naše promocije i poštovao sve naše odluke. Jedna činjenica, naizgled banalna: on je uvijek u decembru plaćao članarinu za iduću godinu. A to me podsjetilo: kad smo pratili Ranka ispred kapele na sahranu, njegova ćerka Sanja je rekla: „Ranko nikom u životu nije ostao dužan. Rekao mi je: ako se neko pojavi i kaže da sam mu nešto dužan – laže.“ Ranko je bio precizan čovjek, pedantan do u detalje. Kad bi silazio na pregled u Bar, on bi nazvao na kafu, onda bi sjedjeli, ali umjesto da popijemo tu kafu, druženje bi se odužilo nekoliko sati, jer je bio interesantan sagovornik i prijatelj. I kao autor isto je bio pedantan. Osjećamo potrebu da o njemu održimo to slovo kako treba i kako dolikuje. Ovo je samo početak, jer ćemo kao i za sve preminule barske autore, jedan broj časopisa za književnost i umjetnost „Nekazano“, posvetiti isključivo Ranku i sjećanju na njega.
RB/BI: Ranko, nažalost, nije doživio još jednu promociju. U nedelju će biti promovisana knjiga „Bar u hodnicima sjećanja“, 52 autora iz Bara. Jedan od njih je bio i Ranko Vujačić. Da potvrdim ono o čemu si govorio: bio je skroman, nenametljiv. On je tekst napisao i bez riječi čekao da izađe. A dugo se čekalo na tekstove, jer je interesovanje onih koji su trebali da pišu prevazišlo moja očekivanja i uvijek smo na lageru imali desetak tekstova. Ja sam mu se izvinjavao a on je odgovarao „kad bude, bude“. I dočekao ga je, i milo mi je što je dočekao da vidi svoj tekst na Bar Infu, a žao mi je što neće biti sa nama u nedelju. Labude, zbog čega su vaš omaž i promocija u holu gimnazije?
Lončar: Mislili smo da se ovaj omaž održi u Dvorcu kralja Nikole, s obzirom da „Barski Ljetopis“ ima vakuum, da dva dana, odnosno dvije večeri nema nikakvih doživljaja i sala u Dvorcu je prazna. Pisali smo zahtjev Kulturnom centru, odgovoreno nam je da se tamo ne može održati. Ne želim da ulazim u razloge kako i zašto, da li je moglo ili nije, o tome će drugi i javnost da kažu. Mislim da je trebalo tamo da se održi. A što se održava u gimnaziji? Rankov roman „Zlatana“ je omaž školstvu u Crnoj Gori. Imao sam osjećaj kad on opisuje dovođenje bolesnog sina sa primorja na selo, išao je ispred njega na konja, da zajedno sa njima koračam. Da se osjeća ta tišina koju je on fino opisao. Tako da ta tišina koju on spominje, ostaće sad i naspram Kulturnog centra.
RB/BI: Senka, Ranko je osim za „Nekazano“, pisao i za Klub literarnih stvaralaca, u čijem izdanju su mu izašle dvije knjige?
Rastoder: Prvo da istaknem nešto što ću zaboraviti, a jako je bitno. Porodica je odlučila za sve one koji večeras dođu da besplatno podijeli njegove knjige, a vjerujte da imaju šta da pročitaju. Znači, sjutra će poslije večeri biti i dijeljenje knjiga. Što se tiče ovoga što je Kulturni Centar odbio, jer smo mi slali, i Labud i ja mejl, mislim da bilo čiji otpori prema bilo kome, nemaju nikakve veze sa Rankom. Dok je Ranko radio u Komunalnom, nije bilo tog pisca koji mu se obratio da on nije tražio donacije prvo u svojoj firmi, i pomagao sve što se moglo pomoći. Znači apsolutno je zaslužio ovaj omaž. On je mnogo volio gimnaziju, međutim, mi mislimo da je sam ambijent muzeja, ili smo valjda mi u predrasudi jer su se tamo uvijek održavale književne večeri, bolji. Objašnjenje je vrlo šturo, i ja sam stekla utisak da je tu previše toga vezano za „Barski Ljetopis“. Meni je, vjerujte, bilo neprijatno iznenađenje odbijanje, iz prostog razloga što sam kroz rad u nevladinom sektoru koji je bio dugogodišnji, imala sjajnu saradnju sa Kulturnim centrom. Nikad se nije desilo da se ne dobije termin i prostor.
RB/BI: Mislim da će Kulturni centar i dalje biti otvoren za sve književne stvaraoce bez obzira o kome se radi. Vjerovatno je neka njihova reorganizacija u pitanju, da će to da se prevaziđe i mora da se prevaziđe, naravno, ali i taj gimnazijski hol ima neki šmek, ima patinu nekih davnih vremena jer mnogi od nas su tuda defilovali, je li Senka?
Rastoder: Da, ja moram da naglasim da je Ranko, u svojim mlađim danima, uvijek pričao o događajima i dogodovštinama iz gimnazije, koja je tad bila u Starom Baru. Ja samu gimnaziju doživljavam, bez obzira na lokaciju, kao Gimnaziju. Znači i mi drugi, i njegova ćerka, i ja i on, koji smo prošli te gimnazijske dane, imamo dosta sjećanja. Ja i sad čujem tu graju kroz te hodnike, ja se i sada sjećam onih otkinutih stepenica iz ’79. kada je bio zemljotres, itd. Tako da sam prostor gimnazije za mene ima simboliku. A znam da bi imao i za njega.
RB/BI: Pa i u ovoj knjizi koja je na ovom stolu, „Bar u hodnicima sjećanja“, većina autora je, makar kroz nekoliko pasaža, provukla svoje gimnazijske dane.
Lončar: Ja bih samo dodao da smo mi već koristili taj prostor gimnazije, imali smo promociju jedne knjige, imali smo čak i koncert, tako da je taj prostor fin, prihvatljiv, ali ima problem sa prejakom akustikom.
RB/BI: Biće tu dosta ljudi, biće to lijepo veče, Ranko je to i zaslužio. Senka ti ga bolje znaš čini mi se nego i Labud i ja. Ranko je bio šmeker. Prvo, meni je bio izuzetno drag, jer je bio Sanjin otac, i zbog toga što je bio sin čuvene Olge Vujačić, i zbog toga što je bio, na kraju krajeva i duhovit i lijepo je pisao.
Rastoder: Pa vidite, ja i Ranko, ako mogu tako da kažem, a i zašto ne bih mogla, upoznali smo se negdje početkom onih ludih devedesetih godina, kad su svi nešto vrištali, drečali, navijali za ovu ili onu stranu… I od tog trenutka postali smo nerazdvojni drugovi, prijatelji a i bili smo komšije. On je bio pobornik mira, kao i ja, bili smo na svim tih skupovima, gdje smo otpatili razbijanje nam one bivše države. Bio je aktivan u svakom smislu. Eto, on je član Antifašista do dana današnjeg. Ranko je bio boem. To hoću da istaknem. Ranko je volio da se druži, volio je čašicu, a iznad svega, to uvijek ističem, on je izuzetno volio svoj Bar.
RB/BI: E, pa da tom rečenicom završimo i današnju priču, Ranko je volio svoj Bar. Večeras u holu gimnazije, od 20 i 30, omaž i promocija knjige „Priče oko Rumije“ Ranka Vujačića. Ko god dođe dobro je došao.
