Bilo mi je nepunih šest godina (1959) kada sam prvi put došao kod strica u Bar. Tada sam se i prvi put vozio brodom od Bara do Ulcinja, ta epizoda je vjerovatno uticala da u narednim godinama češće dolazim. Tako je to trajalo sve do avgusta 1977. godine, kada sam stigao u Bar na odsluženje vojnog roka. Tada sam upoznao moju sadašnju suprugu, što je bio znak da ću ostati do kraja ovozemaljskog bitisanja.
Poslije vojske sam kratko vrijeme boravio kod kuće u Pljevljima da bih, sticajem okolnosti (avgusta 1979) kao član ORB „Vladimir Knežević – Volođa” došao na radnu akciju, i tu ostao do današnjeg dana. U brigadirskom naselju (stara OŠ „Meksiko“) bio sam u štabu pljevaljske brigade na mjestu referenta za kulturu. Radio sam zidne novine i organizovao brigadne večeri na kojima sam pjevao i govorio poeziju. Na prvoj brigadnoj večeri bio je prisutan (kao član štaba ORA) Zoran Vojvodić. I pošto je bio oduševljen mojim nastupom, narednog dana, predveče, poveo me u Dom kulture u Baru i upoznao sa Čedom Dragovićem. E, tu se probudila moja ljubav prema pozorištu. Radili smo tada vrlo vrijedno i predano na raznim prigodnim programima i predstavama koje smo spremali za Festival dramskih amatera Crne Gore u Bijelom Polju. Na tom festivalu imali smo zapaženih rezultata i nagrada, a dvije godine zaredom bili smo i na Saveznom festivalu dramskih amatera koji se održavao u Trebinju.
Rad sa Čedom je bio inspirativan, pun obrta i raznih manje-više komičnih situacija, pa ću pokušati (bez nekog hronološkog reda) da se sjetim nekih.
Sjećam se jednog izvođenja predstave „Rat i mir u Grudi”. Radnja predstave se odvija u zadružnom domu. Tu ima svega i svačega, kao na otpadu. Kako smo bili poprilično popili, Ćazo Perazić je sjeo u neke traktorske gume i pošto je bezuspješno pokušavao da ustane, pomirio se sa sudbinom, i čitavu predstavu je odigrao iz tog položaja. Naravno, niko u publici nije primijetio ništa neobično, a i nama je bilo simpatično da nam dobacuje replike iz poluležećeg položaja.
Jedne godine u Trebinju smo bili smješteni u hotelu „Leotar”. Soba od koje smo dobili ključ bila je lijevo ispod stepeništa. Kad smo ušli, konstatujemo da su dva kreveta kao u predsoblju, a dva kroz neku nišu, u drugom dijelu. Nakon par minuta ulazi Lazo Pavićević i onako pripit teatralno zaključuje: „Odlično, dvosobna je!” Na tu Lazovu opasku svi smo se slatko nasmijali i često smo je kasnije prepričavali.
Ista predstava – festival u Bijelom Polju. Poslije uspješne izvedbe, po običaju, malo se više popilo. Pošto je fajront „brzo” došao, piće (vino i kiselu vodu) koje nismo bili popili, ponijeli smo u sobu. Svi smo pošli u jednu sobu, i ko na krevet, ko na pod, polijegali. I tu je počelo evociranje uspomena sa raznih turneja. Kako je tekla priča, malo po malo smanjivao se broj budnih, da bi se na kraju čuo samo Ćazov glas. U jednom momentu on se obraća Seki Gagović koja je ležala do njega, i kaže: „Nemoj da slušaš što Ćazo prdoklači!” – da bi sledeće sekunde drčno dodao: „Nemoj ti meni – ne prdi Ćazo!” Tu sam ja (iako sam bio na granici između sna i jave) prsnuo u smijeh što mi je definitivno razbilo san, pa sam ustao, upalio svijetlo, i nastavili smo na terasi da pijemo preostali špricer. Ujutru smo se Lazo Pavićević i ja (pošto nismo mogli spavati) spustili u restoran koji tek što je počeo sa radom. Kad je konobar došao, Lazo je tražio šest jaja na oko. Konobar ga je zbunjeno pogledao, a meni uputio upitan pogled na što sam ja dodao: „Meni isto, ali kajganu!” Slegao je ramenima i uputio se prema kuhinji. Poslije par minuta na vratima kuhinje su se pojavile kuvarice da vide koja to dva gosta na sabajle naručuju za doručak 12 (dvanaest) jaja!?
Kad sam kod Laza Pavićevića, evo dva bisera sa gostovanja u Zrenjaninu (ista predstava „Rat i mir u Grudi”). Izašli nas dvojica malo da prošetamo. Kasno je popodne. Odjednom Lazo zastaje ispred poslastičarnice. Otškrine vrata, proviri unutra i kaže: „Dobar dan, imate li burek?” Sredovječna žena sjedi za pultom i nešto plete, pogleda ga zbunjeno (neko traži burek u 16:30) i reče da nema. Na to Lazo kratko dodade: „A sa mesom?” Žena viknu: „Nema, čovječe!” (tada nijesmo još bili „gospoda”). Na to će Lazo onako značajno. „Odlično – tu ga veži.“ I zatvori vrata. Nastavili smo šetnju i nedaleko od te poslastičare naiđemo na poveliki kiosk sa natpisom ”Dispečer gradskog saobraćaja”. Lazo se uputi prema kiosku, a ja za njim da čujem šta je naumio da izvede. Pokuca na prozor i vesela gospođa otvori prozorče: „Izvolite, šta ste trebali?” Lazo kao iz topa grunu: „Gospođo, kad ide autobus za Pečurice?” Gospođa zbunjena, zamuckujući upita: „Kakve Pečurice, druže, ja ne znam…” Na to će Lazo: „Naučićete, gospođo, to je nova linija od prije dva dana.” Okrenu se i ode ostavljajući zbunjenu ženu.
Gostovali smo sa istom predstavom u Bačkom dobrom polju. Spremili se za predstavu. Sve ide po planu. Lazo je igrao policajca. Vidim ja da ga nema, a primiče se njegova scena. Pošto je u istom dvorištu bila pozorišna sala, a preko puta velika kafana, pretpostavio sam da se Lazo zaglavio u kafani. Tako je i bilo. Uđem u kafanu, a Lazo legitimiše goste (bio je u policijskoj uniformi). Jednom starijem čovjeku traži ličnu kartu. Na to starina kaže: „Sinko, ja sam narodni heroj”, a Lazo strogo: „Ne interesuje me to, nego daj ličnu kartu!” Zamolih ga da batali sprdnju, izvinih se starini; ali nismo mogli (iako smo žurili) isti čas da napustimo kafanu. Morali smo na brzinu da smanjimo gužvu čaša sa vinjakom, od kojih se nije vidio šank. Ipak, stigosmo u zadnji čas na predstavu.
Na festivalu u Bijelom Polju te godine smo igrali predstavu „Šuma” Ostrovskog. Bila je to velika predstava. Sve je teklo kao po loju. U jednom momentu iza scene se pojavljuju naši prijatelji, Seka Gagović i Mišo Beljkaš – Beli. Oni su, pošto su se vjenčali, pošli u Pljevlja, da tamo žive. Kako se duže nijesmo vidjeli, ja sam se sa njima zapričao i umalo da zakasnim na moju scenu. Lazo Pavićević je imao scenu sa Slavicom Labović i kako su „potrošili” replike, a ja kasnim da ih iznenadim i prekinem njihovo očijukanje, Lazo gleda u Slavicu kao mačak u slaninu i onako rezignirano (pošto nema više teksta) da ne bi stajali dokoni na sceni, dobaci joj: „A, kako ste kući?” U tom momentu ja upadam na scenu (sam ne znam kako sam uspio da se suzdržim da ne prasnem u smijeh), i predstava teče dalje.
Mnogo smo radili sa Čedom. Bilo je i naporno i slatko. Kada se završe čitajuće probe, počinje rad na sceni. E, tu je bilo i komičnih i manje komičnih situacija. Bilo ih je mnogo, a ja ću sad ispričati jednu meni baš dragu. Radi se čitajuća proba, ko zna koja po redu. Nekome ide tekst, a neko se muči. Mučimo se svi dok se ne „sažvaće”. Čedo se trudi da svakome objasni šta i kako da uradi, a mi često okrenemo na šegu. Čedo onako umoran počinje da psuje i nas i sebe: „Pih, šta mi je ovo trebalo? S kim ja radim bog me moj! Uličari, bando…” I u toku te tirade, pošto je bio mršav, a žustro govorio, proteza je imala tendenciju da „izleti” i on je stalno „trčao” za njom. U tom momentu ja bih digao dva prsta, on bi me upitno pogledao, a ja bih, uz osmijeh, rekao kratko: „Kukident – deda”. Na to bi se on nasmijao i kao da ništa nije bilo (a, i nije) nastavili bi probu. I tako, iz predstave u predstavu. Sve su bile dobre predstave. Čedo je govorio: “Ljudi, ovo je bila odlična predstava, bolja od prethodne. Mi moramo dalje. Moramo naprijed. Sledeća mora biti bolja od ove”.
Sjećam se, te smo godine u Trebinje, na Savezni festival dramskih amatera Jugoslavije, išli sa predstavom „Pelinovo”, Žarka Komanina. Predstava je protekla besprekorno, svi smo bili zadovoljni. Sjutradan poslije doručka bio je okrugli sto – razgovor o predstavi. Svi koji su učestvovali u debati govorili su u superlativu o našoj predstavi. Na kraju se za riječ javio čovjek (ne znam ime) iz Kule, onako srednjeg rasta, dobroćudne face, punačak (pravi „gembeš”), koji reče: „Ljudi, slažem se sa svime što ste rekli, nemam šta da dodam, ni da oduzmem, ali moram vam nešto reći – služili ste do zla boga lošu rakiju.” Na tu opasku ustaje moj kum Slavko Petrović, teatralno udara šakom po stolu i kaže: „Prijatelju, nemoj da mi vrijeđaš babu Jelenu. Vi niste pili murvovaču nikad, pa vam se čini da je loša rakija!” Inače, baba Jelena je Slavkova baba po majci i bila je majstor za murvovaču.
U Zrenjanin smo išli sa predstavom „Rat i mir u Grudi”. U selu se organizuje boks-meč. Budo Mirović je sudija na boks-meču između mene i Đanija Stojanovića. Seka Gagović je moj sekundant. Borba se rasplamsala i pošto me zbog nepropisnog udarca sudija opomenuo, Seka revoltirana, dohvati poveliki tiganj i lupi sudiju po glavi. Budo izađe sa scene ljut i reče Čedu: „Ja se tamo više ne vraćam – nagrdiće me Seka!” Naravno da se vratio. Predstava je završena uz frenetičan aplauz.
Sa predstavom „Pelinovo” gostovali smo u Beogradu u „Zvezdara teatru”. Pred prepunim gledalištem odigrali smo predstavu bez ijedne greške i svi smo (a pogotovu Čedo) bili prezadovoljni i poprilično euforični. U jednom momentu u garderobu (već smo se svi bili dekostimirali), ulazi čovjek i kleknuvši na koljena kaže: „Ljudi, neizmjerno vam hvala za večerašnju izvedbu. Niste svjesni šta ste večeras uradili. Ja ne mogu da vjerujem da je ovo moj tekst!” E, tu mi ukapirasmo da je pred nama, na koljenima, lično autor teksta Žarko Komanin. Nakon ovakvog njegovog gesta nije nam bilo stalo da li će neki „dežurni” kritičar (kritizer) imati neku „ružnu” riječ o našoj predstavi.
