Dr Zoran Živković, nekadašnji urednik Radio Bara, danas književnik i publicista u Beogradu, napisao je kratki zapis o preminulom legendarnom toncu Radio Bara Viktoru Vicku Dedaju:
Negde skoro, zahvaljujući modernim dostignućima, sa Vickom sam razmenjivao neke fotografije, i on se odjednom zaustavi na jednoj, i to u svom tipično starobarskom stilu: “Za kim si ovdje u crvenom?”.
Davna leta u Starom Baru, kod babe i strica, bili su za mene najčešće dani sa Vickom. A jedno od njegovih prvih sigurnih sećanja iz tih vremena, bilo je Svetsko prvenstvo u fudbalu u Čileu, 1962. Savo Živković je za tu priliku kupio televizor, pa su mečeve pratile i brojne komšije. Kada je čuveni sovjetski fudbaler Igor Neto postigao gol za svoju reprezentaciju, petogodišnji Vicko je poleteo od Sava do Paje, pa dalje, tako da to više nikada nije mogao da zaboravi, pričao mi je to ushićeno, mnogo kasnije. Bilo je to inače doba, kako je govorio jedan poznati Starobaranin, kada bi iz mnogih starobarskih kuća deca izlazila kao iz škole.
Ali, kad god pomislim na taj Stari Bar, iz detinjstva, onda se, po dobroti, plemenitosti, srčanosti i srdačnosti, odanosti i podršci, najpre i rado setim porodice Nikole Kolje Dedaja.
U toj ulici sjao je široki osmeh najstarijeg Koljinog sina Đerđe, koji je veoma rano postao pomorac i stub porodice, i ne samo zbog toga bio neka vrsta idola svih nas dečaka. Manda je bila oslonac majke Ljubice, draga sa toplinom patrijarhalne sestre. Sve tadašnje avguste do konačnog preseljenja u Bar, provodio sam sa komšijskom decom, a pre svega sa Vickom. Na ulici ispod džamije, u džidžarinskim maslinjacima ispod Buala, na igralištu kod Uljare, zajedno sa ostalom starobarskom decom, kad odrasli ne zauzmu teren, igrali smo fudbal, najviše pazeći da lopta ne padne u Rikavac. Išli smo na Kajnak, gde se hladila lubenica i pipun, neretko čula i pesma, i gde su nastajale fantastične priče o čudima koja se dešavaju u dubokoj noći u zidinama starog barskog grada. I gde bi prepričavali ko je sve skočio sa čuvenog šipka u Virosovicu, o lovu na jegulju, o tome ko najlepše peva od Starobarana, da li će “Sloga” ikada pobediti “Mornara”…
Škole su nas razdvojile, pa i vreme studija, ali smo se povremeno viđali. Prošlo je vreme, i onda u tom velikom gradskom događaju kakav je bio Radio Bar, Vicko i ja smo ponovo bili zajedno, i to u godinama koje je obeležio svojim duhom i duhovitošću, odanošću, plemenitošću, zajedništvom, bez obzira na okolnosti. I ne samo zbog toga što te uspomene sada nose obrise mladosti, koju nikada nije lako zaboraviti, kako se neumoljivo udaljavamo od tog vremena, one se sve više i više prolepšavaju.
Sa razoružavajućim osmehom, sa pouzdanošću nekog svog Mirdite iz proteklih vekova, sa delikatnom osećajnošću i najurbanijim smislom za humor, sa neverovatnim senzibilitetom za vredno i dragoceno, sa kraljevskom otvorenošću i neverovatnim šarmom, Vicko je jednostavno i tako lako stvarao prijatelje gde god bi se zatekao…
I kada sam poslednjih godina sa Vickom i Novakom sedeo na terasama pored mora, mi smo najaktuelnije društvene događaje posmatrali iz naših zajedničkih sećanja, anegdota i događaja u Radio Baru i nekadašnjem Baru. I to je bilo tako, da ja više nisam bio siguran da li sam uopšte i odlazio iz Bara.
Postoji jedan film o Baru osamdesetih, u kojem je i kratki snimak o Radio Baru, na kojem Vicko snima dok Dajana govori u mikrofon neki tekst. I na tom snimku oboje su tako mladi i lepi, i liče na sunce koje kao da je jedva čekalo da se probije kroz veliko staklo u tonsku režiju nekadašnje barake Radio Bara. Lepi, baš kao naše najlepše godine u Radio Baru.
Pretprošlog leta, predložio je da odemo u Stari Bar. Sedeli smo u Kaldrmi i nismo silazili u Podgrad, jer onaj koji mi znamo ostao je zauvek u našim sećanjima.
“Moj prijatelj je umro, da umro je moj brat. A dani kao ludi ruše se oko nas. I bljedo lice smrti i pored mene bdije. U strahu što se šunja, on spava mjesto mene… Moj prijatelj je umro, da umro je moj brat”
