Školsko zvono označilo je početak nove školske godine i u Srednjoj ekonomsko-ugostiteljskoj školi. Đaci su upisani na nekoliko smjerova, a na samom početku, po riječima profesora gastronomije, mastera Dejana Aleksića, sve je kao u “košnici”.

“Sve za sada izgleda pozitivno. Vratili smo se sa odmora, kojima je neki  dio bio i aktivan. Zadovoljni smo, a vidimo da su i djeca zadovoljna. Prvaci se navikaju na novi sitem, mnogima su tu i stari drugari.Uvijek je prvih desetak dana zanimljivo. Djeca se navikavaju na raspored, kabinete. Vjerujem da im neće trebati mnogo da se priviknu na novi sistem rada”, kaže Aleksić.

Ova obrazovna ustanova iz godine u godinu bilježi povećanje broja učenika.

“Vjerujem da je to zaslugom kompletnog kolektiva i nas profesora. Trenutno škola broji 590 đaka. Podijeljeni su u razne smjerove. Imamo četvrti i treći stepen. Četvrti stepen je ekonomski tehničar, hotelsko- turistički tehničar, pravni tehničar i gastronom. Treći stepen su kuvari, konobari i prodavači. Ja sam usko vezan za gastronome i za kuvare treći stepen. Razlika je ta da gastronom po završetku naše škole može da upiše bilo koji fakultet, osim medicine, dok je za treći stepen potrebno polagati razliku predmeta. Gastronomiju su uvijek upisivali oni koji su imali bolji uspjeh u osnovnoj školi. Naravno, ne umanjujem školovanje kuvara. Imam nekoliko generacija iza sebe, i često se događalo da se bolje pokažu kuvari trećeg stepena. Nema pravila”, objašnjava Aleksić.

Za SEUŠ vlada interesovanje oba pola.

“Bio sam razredni starješina i kod mene su većinom muškarci. Ako me pitate da li važi onaj stereotip da su muškarci bolji kuvari, teško je odgovoriti. Da mi se ne naljute dame, reći ću da ne postoji neka razlika. Bije nas glas da smo bolji kuvari, ali sa druge strane, ukoliko su žene profesionalni kuvari, one osim svog posla imaju sijaset drugih obaveza, tako da se sve to niveliše”, dodaje Aleksić.

Već nekoliko godina je trend da se sve veći broj mladih odlučuje da upiše gastronomiju.

“Ovo je petnaesta godina da sam u školi. Ranije je vladalo pravilo ‘ako ne znaš šta ćeš, upiši za konobara’. To se promijenilo, jer se pokazalo da oni koji hoće da rade, mogu dobro i da zarade. Pozitivna stvar je da niste usko vezani za restoran – možete da radite u njemu, ali i u hotelima, kruzerima, jahtama, rječnim brodovima…. Mogu da se pohvalim da je dosta učenika koji su završili našu školu, završilo i fakultet u Beogradu i sada rade u ekskluzivnim prostorima. Ovo jeste težak posao, ako želite da vaš rad bude kvalitetan, u kuhinji ste po 12, 13 sati. Mnogi proputuju svijet, odlaze na usavršavanja, nauče strane jezike, ali je to posao sa ‘devet kora’, kaže Aleksić.

Sve je veći broj Barana, koji se jave svom profesoru da su postali šefovi kuhinja. Po riječima Aleksića nema veće sreće za jednog profesora.

“Baš sam ponosan na njih, jer ih je zaista veliki broj. Pravi broj se i ne zna. Meni to itekako prija i daje mi elan da još više radim. Kada stigne poziv iz Monte Karla ili Njemačke, moje je srce puno. Lijep je osjećaj, jer vidim da se sav naš zajednički trud i isplatio”, zadovoljno ističe Aleksić.

Vlasnici lokala u Baru često pozovu našeg sagovornika da da preporuku za nekog kuvara.

“Kada sam počinjao u ovoj školi, sve je bilo vezano za Bar. Kako su godine prolazile, počeo sam da dobijam veliki broj poziva iz Crne Gore za preporuku. Neka sam ja i deset posto uspio da djecu animiram, smatram velikim uspjehom. Nekada treba dosta sreće oko zaposlenja, da se slože kockice. Uvijek može bolje, ali su ovo turbulentna vremena”, jasan je Aleksić.

Iako je nedavno zavšio i master, želja za upijanjem znanja ne prestaje.

“Poslednjih mjeseci sam se posvetio učenju, tako da sam malo zapostavio takmičenja. Prije nekoliko mjeseci sam završio master studije u Miločeru. Mislim da sam među prvima koji su u Baru stekli zvanje mastera gastronomije. Iako neki to upoređuju sa magistrom, iako slično, mnogo je složenije i teže. Morao sam da se bavim i istraživačkim poslom. Nije problem napraviti jelo, ali mora se znati kako si došao do tog jela, što je jako komplikovano. Iako sam takmičenja sveo na minimum, nisam ih potpuno zapostavio. Bio sam u Nišu, i na ozbiljnom takmičenju na Braču. Nisam vodio učenike, ali sam bio jedan od reprezentativaca Crne Gore. Imali smo jednu noć crnogorske kuhinje, tako da je bilo naporno i zahtjevno. Pripremala se hrana za oko 1500 ljudi”, navodi master gastronomije.

Nekada dođe i do “zamora materijala”, naročito kod onih koji ljetnju sezonu provode radno.

“Donekle sam se i preforsirao, čovjek ne može da stigne na sve strane. Radio sam malo tokom ljeta u jednom renomiranom restoranu, ali sam odlučio da se posvetim matičnoj školi. Naša škola ima sve preduslove za kvalitetan rad. Zajedno sa kolegama, nastojimo da obezbijedimo uslove da učenike pošaljemo na takmičenja. Često sam morao da se i sam angažujem oko sponzora, jer putovanja podrazumijevaju velike finansije. Sve mnogo košta – put, garderoba, participacija, smještaj za nekoliko dana. Velika je odgovornost povesti srednjoškolce na put. Zahvalnost dugujem Asocijaciji udruženja šefova kuhinje Crne Gore, na čelu sa Vukom Mitrovićem, a veliku podršku imamo i od direktora škole, Milisava Joksimovića. Uvijek se vratimo sa nekom medaljom”, podsjeća Aleksić.

Sezonom na izmaku je relativno zadovoljan.

“Ako bih ocijenjivao rekao bih između vrlo dobar i dobar. Mislim da su cijene bile previsoke, naročito za one koji štede cijelu godinu da bi došli u Bar. Loša je i infrastruktura. Bilo je pomaka sredinom avgusta, ali to nije bio kontinuitet kakav je vladao prethodnih godina”, zaključuje Aleksić.