Gost Promenade četvrtkom, bio je Vladimir Tomović, Baranin, učesnik rijaliti programa na jednoj srpskoj televiziji.
Promenada: Zvao sam te zbog tri stvari. Prvo, ne daš na sebe, drugo, elokventan si, ne promašuješ padeže, pričaš barski, ali ne onim iskvarenim akcentom, i treće, tamo si djelovao kao “smrt” za slabiji pol. Sada si mi otkrio i četvrtu dimenziju: jer, kad sam te prije emisije pitao kako da te najavim, kazao si, kao avetinju iz Bara, znači ironičan si i duhovit. To ti je na oca Zorana, koga sam znao, bio je u dobrom smislu te riječi, starobarski mangup.
VT: Pored ovako lijepih riječi u uvodnom dijelu, neko ovakav kad uđe u rijaliti, šta drugo može da bude, nego avetinja. To su neki današnji fenomeni: raritet je reći za nekoga da se lijepo izražava, da je pismen i normalan. Ja sam imao jednu divnu učiteljicu Miru Mandić. Ona nam je usadila to da treba da budemo marljivi, vrijedni, da će kad-tad rad na sebi i škola imati neku vrijednost i značaj. Danas se tome ne pridaje veliki značaj, ali doći će vrijeme kada će to da se cijeni, tako da ne znam kako da se osvrnem na ove lijepe riječi. Drago mi je, znam da ste poznavali mog pokojnog oca, on je jedan od junaka Vaših „Barskih priča“. Tada je to sve imalo šmeka i te šale nisu bile da nekoga unize. Poenta današnjih šala jeste da uzdigneš sebe, a drugoga da uniziš, to može svako. Ali tada je vic i geg imao smisla, ovo danas definitivno nema smisla, ali, Bože moj, Barani su u svom gradu stranci, najmanje što možemo da čujemo je taj barski, da kažem, akcenat. Ali, kad čuješ da Baranin priča puno ti srce odakle god da je, iz Mrkojevića, Zubaca ili sa Pristana i Starog Bara.
Promenada: Kako je počelo sve ovo, kako si dospio do rijaliti programa koji se gledaju, to se mora priznati. Neko ih gleda punog srca, po cijeli dan, neko krišom, neko zbog nekoga, a ima jedno deset odsto, kako ti kažeš, normalnih koji to preskaču.
VT: Tako je, postoji tih deset odsto ljudi koji nisu upoznati sa rijaliti programom i za mene su to, iskreno, ljudi koji imaju mnogo pametnije stvari da rade u životu. Bog nas je pogledao, ponovo se vraćam na naš grad, koji je na takvom mjestu da nama ne trebaju mediji, ni televizija, ni radio, jednostavno, nama je dovoljno ovo najljepše nebo koje imamo, planine, more… Bogu hvala, ko ima poroda, uzme dijete, unuče za ruku… Jednostavno, taj rijaliti je pošast 21. vijeka. To je nekad bio underground, danas je to mainstream, danas to svi gledaju, svi komentarišu… Ježim se kad čujem da neko kaže: ja nemam predstave ko je i što je. Svi znaju, samo uzmeš telefon, vidiš na portalima, vidiš na youtube-u… A kako je krenulo? Krenulo je prije deset godina od „Velikog brata“ gdje sam se prijavio. Neki egzibicionizam, avanturistički duh, šta li? Mnogo puta sam rekao: bolje da sam toga dana nogu slomio, nego što odoh da se prijavim na tog famoznog „Velikog brata“. Ali dobro, iskustvo više, koliko mi je loših stvari donio rijaliti, toliko i lijepih uspomena, nekih prijatelja koje sam stekao… Naravno, ne u rijalitiju.
Promenada: Znaš li što je najgore? Ti koji pričaju sve najgore iz rijalitija, uvijek se vraćaju u rijaliti. Ta kontroverza mi je zanimljiva. Kakva je ta magnetska privlačnost tog rijalitija?
VT: Da li smo u većoj mjeri egocentrici nego drugi ljudi, ne mogu to sad da definišem, da li želimo veću pažnju, novac… Svako je tamo iz različitih razloga. Moj motiv za prvi rijaliti je bio čist egzibicionizam. Želio sam da se pokažem. Ja sam poslije 16 dana napustio rijaliti i eto, kuriozitet je da me još uvijek nije publika izbacila, nikada kraj rijalitija dočekao nisam a, eto, šest puta sam bio u rialitiju. Mene generalno rijalitiju vraća novac, to je jedino, jer mi dodatna popularnost nije potrebna. Ne želim da se eksponiram kad su mediji u pitanju, mnogo njih sam odbio, ali „Promenadu“ pratim odavno. Generalno, kad bih Vam rekao zašto sam ušao u prethodna dva rijalitija, odgovor je: samo zbog novca. I u sljedeći rijaliti bih ušao opet samo zbog novca.
Promenada: Pretpostavljam da za taj prvi rijaliti nisi dobio neke pare, ali da sad honorar malo raste, s obzirom na rast tvoje popularnosti?
VT: Logično, na društvenim mrežama me prati mnogo ljudi, samim tim, dodatna je publika koja mojim ulaskom prati rijaliti, tako da je obostrana korist i njima koji me angažuju, jer znaju da sam na sve spreman kad je rijaliti u pitanju. Moja korist je u tome da sve to pretvorim u novčana sredstva za sebe i svoju porodicu. Mogu da pričam o svemu, ja mogu sve, zbog toga i nisam podoban na mnogim televizijama. Mogu sve, jer nikome od njih nisam ništa dužan. Ne moram da se ustručavam. Meni kaže neko- teško vam je tamo, nemate hrane… Nažalost, to je tako. Fama o kojoj svi pričaju jesu stavke ugovora. Mene boli briga i za ugovore i za stavke. Bitnija mi je pružena ruka nego bilo šta, tuga je da ja kažem teško mi je bilo u rijalitju, a za sedmicu više zaradim nego na primjer doktor koji operiše u barskoj bolnici ili sudija koji nekome život treba da kroji, za cio mjesec. Dakle, od ljudi koji imaju važne uloge u našim životima. E sad, jedan rijaliti šalabajzer, da samog sebe tako nazovem, zarađuje na nedjeljnom nivou duplo više nego doktor za mjesec. E, onda je to tragedija društva, realno tragedija, ali svi to gledaju. Lakše je nekoj ženi da gleda rijaliti nego da se svađa sa mužem toga dana, lakše da brine tuđe brige…
Promenada: Da brine tuđe brige a i da misli: Bože, ja sam bolji čovjek od ovih što se ovako blesave i nadgornjavaju…
VT: Aspekte iz kojih ljudi gledaju rijaliti ne znam, o njima ne mogu da sudim, jer nisam u njihovoj koži, ali definitivo ljudi koju su napolje su 99 odsto bolji nego mi unutra. Unutra je odabrano društvo ništavila. Ja opet kažem, svaku grupu gdje njih stavim, sebe stavim kao predvodnika. Mi smo dozvolili da za novac neko može da me gleda na wc šolji, neko može da me gleda u nervnim rastrojstvima, nažalost je tako, za novac su nas kupili, mi smo zamorčići, i to je to. Nismo ništa bolji ili gori od ostalih, u istu grupu stavljam i sebe i nekog ko je tamo najgori. Tu nema glume, najlakše je meni reći kad završim sa nekom svojom katastrofalnom rijaliti odisejom: ja sam glumio. Ne, nikad mi nisu rekli da glumim. Ja sam na sudu sa Pinkom, mogu sad na njih i drvlje i kamenje, a zbog čega bih? Ne, nikada mi nisu rekli da odglumim, sve što sam radio i što sam bio u rijalitiju to je bio Vladimir Tomović glavom i bradom i odgovaram za svoje postupke. A ovi koji prevare ženu pa kažu: e, bilo mi je teško, rekli su mi… ne, nikad ti nisu rekli. Ima nas svakakvih, ne može da ti plati, a da ti budeš džukela, da budeš “ništa roba”. Jednostavno, ti si “ništa roba”, ako si ti dobio pare to je neka satisfakcija, potrošićeš sve pare, a ti ćeš i dalje da ostaneš “ništa roba”. Ja sam se trudio da budem najbolja varijanta sebe, da li sam uspio ili nisam, Bože moj. Najmanji su tamo problem ljudi. Ja nisam imao vjetar u leđa od glavnih. Kadija te tuži, kadija ti sudi. Ja sam imao jako loše odnose sa Pinkom i kada imaš loš odnos sa Pinkom, onda si ti neko ko je uvijek u zapećku i neko ko mora sam da se izbori. Najlakše je bilo u tim momentima kada svi krenu na mene, nisam se ja nikad vadio što su svi protiv, da izigravam žrtvu, ali jednostavno, u tim trenucima ti je potrebno neko da ti da ruku… Ja sam svaki put dogovarao ugovor sa Željkom Mitrovićem, glavom i bradom, jedan sam od rijetkih rijaliti učesnika koji je sa Željkom dogovarao ugovor. Baš sam sa Željkom Mitrovićem bio na razgovoru, dogovarao uslove boravka u rijalitiju, a 99 odsto rijaliti učesnika ne da ga ne vide za sve vrijeme, nego i ne prođu pored njega. Ali, koliko god sam imao loš odnos sa njima, za mene je čast što me udostojio jedan od najjačih ljudi u Srbiji, ma kako ga neko gledao. Ja sam sa njim imao korektnu saradnju.
Promenada: A zašto si na sudu sa Pinkom?
VT: Ne postoji jedan odsto šanse da me pobijede, to znaju, 21. februara nam je ročište. Nisam prekršio nijednu stavku ugovora za koju me terete. Rekoh već, kad im trebaš dobar si, kad im ne trebaš šutnu te. Znamo svi gdje smo bili, znamo sa kim smo potpisivali ugovor, znaš sa kim imaš posla, jednostavno služiš kao zamorče, to treba da shvatimo. Mi tamo nešto kao mudrujemo, pametujemo, a u stvari, treba svi koji smo tamo bili i koji ćemo da budemo, da shvatimo da smo mi samo potrošna roba i ništa više.
Promenada: Pošto imaš oko sokolovo, pored ostalog, da li vidiš koliko nas ljudi uživo prati?
VT: Vidim, 1.200 ljudi trenutno nas prati u live-u. Ovo sada što mi govorimo ljudi na Instagramu gledaju.
Promenada: Što je sad najaktuelnije? Pominje se neka bivša gospođa nekog rijaliti igrača da je tu s tobom, da je dolazila na tvoje strobarske bazene… Dokle se tu stiglo?
VT: Nije se ništa promijenilo na tu temu, Ivana je predivna žena, radi se o bivšoj supruzi jednog rijaliti učesnika sa kojom sam ostao u fenomenalnim odnosima, branio sam njene stavove u rijaitiju, jer jednostavno svake godine kao da prave konkurs za fukaru koja će javno da ostavi muža ili muž ženu, za fukaru koja je spremna da za određenu materijalnu nadoknadu bude fukara. Kada je Ivana u pitanju, da, dolazila je, bio sam i ja u Beogradu kod nje, odlični odnosi i to je sve što ja mogu da kažem na tu temu.
Promenada: Povezivan si i sa nekom glumicom iz prošlog vremena, atraktivnom ženom…
VT: Lidija Vukićević je san mnogih generacija i ona i jeste žena koja je kao vino. U par navrata je bio njen intervju, gdje je ona o meni govorila u superlativu, tako da mogu samo da uzvratim. Ne samo zbog kurtoazije, nego je stvarno predivna žena. Sticajem okolnosti, eto, pod srećnom zvijezdom sam rođen, da u jednom momentu života budem prijatelj sa njom. I dalje smo u kontaktu, ne čujemo se stalno, ali i dalje smo prijatelji. To je žena koja je na svim poljima ostvarena, prije svega, što njoj najviše znači, kao majka, bila je u politici, bila je poslanik Srpske radikalne stranke u Skupštini Srbije. To je ostvarena, predivna žena, prelijepa, prenjegovana.
Promenada: Ali, kako je krenuo taj kontakt?
VT: Dobar dan, ja sam Vladimir Tomović, zvučno je kad se čuje danas. Ona je san svih nas. Nema čovjeka koji nije odgledao njenu „Lutalicu“ ili „Bolji život“, tako da u trenutku kada vidiš takvu ženu ispred sebe, postoji samo dilema kod svakog muškarca, da li si muškarac, da li ćeš da priđeš… Ja sam, eto, u tom trenutku možda i bio muškarac – dobar dan, dobar dan, ja sam Vladimir Tomović, znam, Vi ste Lidija Vukićević, neostvarena želja 99 odsto Balkanaca, pružim ruku, čast mi je što sam vas upoznao, i onda kreće razgovor, to je bilo davno, sada je već to prijateljstvo na većem nivou.
Promenada: Čini se da produkcija u tim rijaliti programima mnogo „jaše“ na tim preljubama i onda se svi drugi osjećaju zapostavljeno.
VT: Bogu hvala što se neki osjećaju zapostavljeno i budu zapostavljeni, jer ne daj Bože da na televiziji sa nacionalnom frekvencijom progovore, to je tuga i čemer. Ima tamo ljudi koji jedva čekaju da idu kući, tako da, zamisli da daš riječ tamo nekom koji ne zna da poveže dvije prosto-proširene rečenice. I onda bolje neka ih tamo u zapećku, neka čekaju red za “klanje”, nedeljom kad idu put kuće, široko im polje.
Promenada: Je li bilo nekoga u rijalitiju sa kojim si mogao da prozboriš, s kim si, što bi se reklo, mogao rujno vino piti?
VT: Nisam sa 30 i kusur godina došao tamo da nađem prijatelja. Imalo je ljudi sa kojima se može o nekim aktuelnim temama prozboriti, ali definitivno nisam u rijalitiju tokom tih boravaka našao prijatelja sa kojim sjutra mogu da osnujem zdrav odnos, da budemo kumovi, da se polazimo. Jednostavno, to su sada sve neke relacije „jesi dobro, kako porodica…“ Teško je tamo naći prijatelje.
Promenada: Šest puta si, veliš, napuštao rijaliti, nijednom pod pritiskom gledalaca. Zbog čega si uglavnom odlazio?
VT: Svaki put sam bio diskvalifikovan. Kada sam bio diskvalifikovan nisam čekao ni obezbjeđenje ni ništa, jednostavno to je trenutak. Da, 90 odsto svađa unutra je isfolirano, namješteno, ne od strane produkcje već od strane ljudi koji žele sjutra da budu neki Vladimir ili Milan. U stvari, vidiš da je tamo neki p…pevac dozvolio da ga jedna žena drži rukom da on ne bi ubio garnizon čitav. Kad imaš želju, sačekaš da ode obezbjeđenje, kao što sam ja čekao, diskvalifuju te, ali nikome ne ljubiš skute.
Promenada: Primjetio sam da si vrlo rijetko psovao, u stvari, ne znam jesi li ikada opsovao?
VT: Nisam psovao. Generalno te psovke: mamu ti, tatu ti, nisam nikad, a vrijeđao ih jesam, upoređujući ih sa životinjama. Nažalost, vrijeđajući u tim momentima životinje, kada ih uporedim sa nekom spodobom tamo, to jesam, ali nisam imao prljav jezik da nekome spominjem porodicu i vjerujem da me zbog toga ljudi cijene.
Promenada: Ti si u ovom studiju već bio kao sportista?
VT: Da, bio sam kada smo igrali kvalifikacije za Evropsko prvenstvo u ragbiju. Tada sam igrao ragbi za reprezentaciju Crne Gore.
Promenada: Može li se za tebe reći da si rijaliti zvijezda?
VT: Ko sve koristi taj termin nema potrebe da ga i ja prišijem za sebe. Koriste ga kojekakvi bezveznjakovići, jadovi.
Promenada: Pod rijaliti igrač, očigledno, može sve da stane, to se sve opravdava. Ako si rijaliti igrač možeš da budeš i bitanga i prevarant i hohštapler, ali ti si rijaliti igrač, tu ti je alibi za sve, da li je to tako zaista?
VT: Ne znam, to je danas postalo opšteprihvaćeno da budeš rijaliti igrač, pa sad ti tamo imaš trenutaka da glumiš… Ne, ja sam u rijalitiju bio ono što jesam sa svim svojim vrlinama i manama. U datom trenutku sam bio ono što jesam. Bilo je trenutaka kojima se ponosim, ali i onih od kojih me sramota, jednostavno, to sam ja. Nisam glumac kao što oni kažu, najlakše je reći: e, glumio sam ljudi. Ne, ništa nisam glumio, ono što sam tim ljudima rekao tamo, to mislim i dalje. Ne želim da se opravdavam time, niti da uzmem ulogu žrtve, kao ja sam to morao u datom trenutku. Ne, ja sam to što jesam, takav sam, kakav sam, uzmi ili ostavi.
Promenada: Jedna koleginica mi reče da joj se sviđa to što si privržen svojoj porodici, posebno majci. Kako tvoja majka gleda tvoj nastup? Šta ti kaže familija?
VT: Moja majka nije iz tog svijeta, to nema veze sa onim majkama koje se pojavljuju po tim rijalitijima i promovišu kojekakve stvari. Moja majka je žena koja je van svega toga, tipična Crnogorka, žena za koju sam mnogo vezan, koja, takođe, nema veze sa ovim današnjim tipom Crnogorki. Vezan sam za nju, za koga ću biti ako ne za nju?! Devet mjeseci me nosila, u životu se hiljadu puta odrekla stvari da bi meni učinila da budem srećan. Najmanje što mogu da uradim jeste da u njenim poznim godinama budem uz nju, da budem njen sin kakvog je oduvijek željela. Možda nisam bio takav u posebnim trenucima, posebno od trenutka kada smo izgubili oslonac naše porodice, mog oca, njenog muža. Tu sam uz nju, ona zna kolika je moja ljubav prema njoj. Jedna moja rečenica i gostovanje od sat vremena ne bi moglo da pokaže kolika je moja ljubav. Ja djelima svakodnevno pokazujem ljubav i to je žena koja sve to zaslužuje i stotinu puta bolji da sam, ona to zaslužuje.
Promenada: A kaže li ti kad majka: sine, kad ćeš da se ženiš?
VT: Kaže, ali ona je svjesna da se neću ženiti na brzinu, jer kako kažu: ko se ženi na brzinu, taj se kaje natenane. Definitivno sam izgleda po tom pitanju malo osakaćen, težak kao crna zemlja, zahtjevan previše.
Promenada: Čime se sad baviš u Baru?
VT: Prošle godine smo brat i ja pokrenuli jednu lijepu priču koja je zaživjela u gradu. Na talasu i moje popularnosti i zbog toga što smo bili vrijedni i radni. Gore u Bartuli, kod nas na selu, pokrenuli smo bazene, znaju ljudi već, bilo je ljetos aktuelno. Sad radimo na tome da se to proširi i da dobije neku drugu formu, tako da na tome trenutno radimo. Sticajem okolnosti imali smo sposobnog oca, pa nam je ostavio jedan objekat, evo sad se finalizuju i oko tog objekta neke stvari. Do ljeta biće nekih noviteta, apartmana i svega. Konačno, poslije dužeg vremena, mogu i time da se pohvalim.
Promenada: Jesi li imao kada ovakav razgovor: pada barska kiša, šušti ovo jesenje lišće, vidi se Gimnazija, jer nema više čempresa… Milina, još da ti ispunimo muzičku želju…
VT: Stvarno uživam i brzo mi je prošlo sat vremena. Ali, imamo u Baru jedno blago, jednog velikog pjesnika, ne znam u kakvim ste odnosima, niti da li poznajete tog gospodina. Neven Milaković je u pitanju, koji je napisao jednu predivnu pjesmu „Vila sa Košara“ se zove, to se ovdje, vjerujem i ne pušta.
Promenada: Rekao sam mu povodom te pjesme da ostaje besmrtan, jer je dobila svoje muzičko ruho. I Danica Crnogorčević je, pored ostalih, pjeva.
VT: Zanima me da li je Neven nekad gostovao? Da li je to moja, Vaša ili ne znam čija, nećemo reći sramota, ali neodgovornost, da takav jedan pjesnik nije dobio sat vremena, a da dobije ovakva rijaliti avetinja.
Promenada: Mislim da si u pravu, od tebe se, izgleda, ima šta naučiti. Za kraj pitanje, vraćaš li se u Zadrugu?
VT: Jeste lijepa ova kiša i pogled na more, Gimnaziju, ali volim da pođem do Srbije. Biću tamo dobrodošao, da li u rijalitiju ili ne, manje je važno. Bratska Srbija čeka.
